„Možda u životu nisam iz svega izašao kao pobednik, a i život i gluma su pobeđivanje bez pobede“: Sedam godina od smrti glumca Dragana Nikolića

Jedan od najvećih, najpoštovanijih i najvoljenijih jugoslovenskih i srpskih glumaca napustio je ovaj naš svet na današnji dan pre sedam godina, 11. marta 2016, a njegov odlazak rastužio je njegove kolege, prijatelje i publiku svih generacija od „Triglava do Đevđelije“.

Ne pamti se da su kulturna javnost i mediji na prostoru nekadašnje Jugoslavije, kao i brojni poštovaci putem društvenih mreža, sa toliko pijeteta, tuge i ljubavi ispratili nekog umetnika kao legendarnog Gagu, a sećanje na njega iznova se oživljava svakog 11. marta.

Glumac koji je bio veliki gospodin našeg grada, i koji je svojim duhom, vaspitanjem, darom, javnim gestovima i šarmom Beograd činio svetskom metropolom, preminuo je u bolnici, u 73. godini, posle dvogodišnje borbe s teškom bolešću koju je vodio zajedno sa svojom suprugom, glumicom Milenom Dravić.

Nezaboravni Džimi Barka, Flojd, Popaj, Prle, Urke, Pavle Isakovič, Vidak, Vaculić, Karuzo, Pavle Gvozdenović u filmu „Kičma“ koji se nalazi u Galeriji modernih umetnosti u Njujorku (u kapsuli u kojoj su pohranjene najveće stvaralačke vrednosti čovečanstva)…, tu borbu nije dobio.

„Možda u životu nisam iz svega izašao kao pobednik. Ali, i iskustvo je vrsta pobede. A i život i gluma su pobeđivanje bez pobede“, govorio je u svom poslednjem intervjuu.

Tokom karijere koja je trajala gotovo 50 godina, iza Gage Nikolića ostalo više od stotinu filmskih i televizijskih uloga, od kojih se mnoge svrstavaju u antologijska ostvarenja.

Debitovao je 1964. u filmu „Pravo stanje stvari“, a prvu glavnu ulogu, lik Džimija Barke koji je odredio njegovu karijeru, odigrao je u kultnom filmu Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“.

Pamte se njegove uloge u filmovima „Seobe“, „Tri sata za ljubav“, „Homo homini“, „Život je lep“, „Horoskop“, „Bube u glavi“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, „Mlad i zdrav kao ruža“, „Nešto lepo“, „Bez reči“, „Nacionalna klasa“, „Ko to tamo peva“, „Banović Strahinja“, „Čudo neviđeno“, „Sezona mira u Parizu“, „Nešto između“, „Balkan ekspres“, „Obećana zemlja“, „Poslednji krug u Monci“, „Original falsifikata“, „Seobe“, „Urnebesna tragedija“, „Bure baruta“, „Podzemlje“, „Na lepom plavom Dunavu“, „Turneja“…

Sarađivao je s kultnim rediteljima – od Aleksandra Saše Petrovića, Živojina Žike Pavlovića, Vlatka Gilića, Fadila Hadžića, Bahrudina Bate Čengića, Živka Nikolića, Miloša Miše Radivojevića, Bore Draškovića, Zdravka Šotre, do Jovana Jovanovića, Slobodana Stojanovića, Gorana Markovića, Vatroslava Mimice, Veljka Bulajića, Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana, Srđana Karanovića, Darka Bajića, Emira Kusturice…

Poslednju ulogu odigrao je u filmu i TV seriji „Montevideo, vidimo se“, u režiji Dragana Bjelogrlića.

Za filmska ostvarenja, pored dve nagrade „Car Konstantin“, Zlatne arene u Puli, Oktobarske nagrade grada Beograda, dobio je i nagradu za životno delo „Pavle Vuisić“, i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke.

Gagu smo gledali u najboljoj produkciji srpske televizije – u serijalima i zabavnim emisijama „Maksimetar“, „Obraz uz obraz“, „Otpisani“, „Povratak otpisanih“, „Balkan ekspres“, „Priče iz bečke šume“, „Porodično blago“, „Kuća sreće“, „M(j)ešovit brak“, „Ranjeni orao“, „Jagodići“…

„Osećam tu naklonost publike. Ali, i to je dvosekli mač – nekada ne valja ni kada te ljudi mnogo vole. I to je velika obaveza i odgovornost. Greške koje sam pravio u životu nisu bile sudbonosne, pa u svoje uspehe ubrajam i kritične situacije koje sam uspeo da prevaziđem. Moja najveća ambicija uvek je bila da se ne izbrukam ni kao glumac, ni kao čovek“, govorio je Gaga.

U svojim matičnim kućama, Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212, odigrao je više od 30 uloga, a zapažene predstave imao je i u Zvezdara teatru.

Gaga je ušao u antologije kao Berger u kultnom mjuziklu „Kosa“ , u režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, a na sceni Ateljea pamte se i njegove uloge Harija Flintona („Ziger-Zager“), Muselima („Derviš i smrt“), Džeka Trboseka („Lulu“), Đenke Đavola („Maratonci trče počasni krug“), Maksa („Kod lepog izgleda“), Čede )“Protuve piju čaj“), Alfreda („Priče iz bečke šume“), Mekhita („Prosjačka opera“), Gavrilo Vukotić (Sveti Georgije ubiva aždahu) , Domeniko Sorijano („Filumena Maturano“)…

O izuzetnoj karijeri Gage Nikolića ostalo je zabeleženo da je u Theatre de lla Ville u Parizu, s velikim uspehom igrao Isusa Hrista u predstavi „Majstor i Margarita“ čuvenog reditelja Mišela Serbana.

„Dostojanstvo je mera stvari, i meni je najveća ambicija u životu bila i ostala da se ne izbrukam. Kad podvučem crtu, mogu da kažem da nemam šta da prebacim ni sebi, ni drugima. Mislim da sam čak imao sreće, a kad bih bio neskroman, mogao bih da kažem da sam možda bio zvezda „crnog talasa“ – „crni talas“ me je rodio i obeležio na neki način“, govorio je Gaga.

„Voleo bih da napravim film ‘Suze moga jastuka’, ne bih to nazvao autobiografijom, više je reč o crticama, segmentima iz života koje sam zapisao iskreno, bez ulepšavanja. Postoji u tom rukopisu i poglavlje ‘Pariz – grad moje svetlosti’, pošto ga svi svojataju, a ja imam poseban razlog da ga tako zovem. Kad sam počeo da se bavim tom idejom da snimim film, mislio sam da ću igrati samog sebe. Ali, sada vidim da ću ipak biti narator, i da sam već mator“, pričao je legendarni Gaga u svom poslednjem velikom obraćanju javnosti.

Kad je preminuo, među mnogim posvetama, u njegovoj omiljenoj kafani „Talija“ na Vračaru, stajao je i ovaj napis:

„Dragi Gago, posle tebe više nema ko da bude Marlon Brando. Vole te tvoji Cigani“.

Požarevačka ulica i „krstaši“

Gaga Nikolić je rođen 20. avgusta 1943. u Beogradu, kao drugi sin oca Dušana, poreklom iz Berana, i majke Jelene iz Jagodine, a na krštenju je dobio ime Dragoslav. A postao je Dragan kad je imao više od dvadeset godina, i to omaškom opštinskih službenika.

“Rodio sam se u Požarevačkoj ulici, a ja sam generacija one posleratne dece, pa je na sve strane još bilo ratnih rekvizita, pronalazili smo nemačke šlemove u raznim ruševinama, dinamit, zarđale pištolje, i te ratne igračke su nam raspirivale maštu, više smo glumili da nešto imamo i više maštali o tome da to postoji, nego što je stvarno bilo“, govorio je Gaga o svom odrastanju.

U blizini je bio i Dom kulture “Božidar Adžija”, a 1947. na Crvenom krstu je podignuto današnje Beogradsko dramsko pozorište.

„Kad sam se krišom, prvi put, okešao na prozor ondašnjeg Savremenog pozorišta, danas Beogradskog dramskog, ostao sam bez daha gledajući kostimirane i našminkane glumce, i neki drugi svet. Kasnije sam odlazio da gledam poneku predstavu. Sećam se, kad sam se vraćao kući posle predstave „Plači voljena zemljo“ srela me je razredna i izgrdila što sam tako kasno na ulici. Sutradan me ukorila pred celim razredom, a ja nisam hteo ili nisam smeo, ne znam ni sam, da kažem da sam bio u pozorištu”, sećao se Gaga

Susret s Batom Živojinovićem

Tih godina odrastanja na Crvenom krstu i i zavirivanja u pozorište, Gagin idol je bio Bata Živojinović, tada mlad glumac, ali „šmeker“ i mangup, kako ga je opisivao, pa su on i njegovi drugari često „kibicovali iz prikrajka da ga sretnu.

„Bata je bio neko s kim smo želeli da se identifikujemo, pa smo ga imitirali, virili smo preko nekih prozora da vidimo šta se događa u glumačkom salonu, čekali i njega i druge glumce pred pozorištem”, svedočio je Gaga Nikolić, istučući da je duh tog vremena njegovog odrastanja bio drugačiji.

”Nebitno je bilo da l‘ je neko siromašan, bogat, naciju i boju kože da i ne pominjem. I sa Ciganima smo se lepo družili, živeli su tu u kraju. Najvažnije je bilo kakav si ljudski, očevi su nas tome učili. Počev od toga da kad se pozdravljaš treba čvrsto da stegneš ruku i da gledaš u oči, do toga da smo svu jednaki“.

Gaga je išao u XIV beogradsku gimnaziju, iz koje je izbačen zbog nekih nestašluka koji su, u stvari, bili dečji, onda je godinu dana proveo u Drugoj ekonomskoj školi, a trenirao je i boks, jer je tada bilo jako važno da imaš „hrabro srce“.

Pesma 24 hiljade poljubaca

Gaga Nikolić je bio najmlađi student beogradskog Univerziteta, upisao je Akademiju za pozorište, radio i televiziju kad je imao sedamnaest godina, a za prijemni ispit spremio je monolog iz “Staklene menažerije” Tenesija Vilijamsa.

Anegdota koja je ušla u ovdašnje antologije prepričava se i danas – kad ga je čuvena profesorka Ognjenka Milićević pitala da li ume da peva, što je takođe bio deo ispita, Gaga je odgovorio da ume, iako je za pevanja bio antitalenat.

– Umesto da pustim glas, ja sam odjednom skočio na sto svirajući zamišljenu gitaru, a onda sam počeo da se derem, urlao sam iz sve snage pesmu sa San Rema, „24 huljade poljubaca“ Adrijana Ćelentana, a komisija je bila zapanjena. Ipak su odlučili da me puste, zaključili su da toliko upornosti i drskosti nagoveštava da ću imati hrabrosti za glumački poziv, i da će “nešto biti od mene”, svedočio je Gaga Nikolić.

Pola veka voleo je samo Milenu

Gaga Nikolić je skoro pola veka voleo samo jednu ženu – on i Milena Dravić decenijama su bili sinonim najlepšeg, najzaljubljenijeg i najpostojanijeg glumačkog bračnog para, i to su ostali do danas.

Upoznali su se 1969. na snimanju filma „Horoskop“, a tajno se venčali tri godine kasnije, 31. decembra 1971, u pauzi snimanja kratkog TV filma „Kako su se volele dve budale“.

Kuma im je bila glumica Seka Sablić, Gagina dugogodišnja prijateljica i koleginica sa Akademij,  a zbog žurbe da se vrate na snimanje nisu napravili nijednu fotografiju sa venčanja.

Koliko je bila velika njegova ljubav svedočio je – Pariz.

„Radio sam dosta u Parizu, neki bi rekli da sam bio uspešan. Ali, mučila me je nostalgija, i najviše mi je nedostajala Milena. I kad je trebalo da potpišem novi ugovor s Teatrom de la Vil, dvoumio sam se. Nešto me je vuklo nazad u Beograd, pre svega MIlena, pa onda prijatelji, Atelje, ceo Beograd“, svedočio je Gaga.

Ono što je smatrao najvažnijim u životu, kako je govorio, bilo je to Mileni bude oslonac i zaštita.

„Sve ima vek trajanja. I zaljubljenost, i ljubav. Samo je jedna kategorija u odnosu dvoje ljudi trajna, ako opstane, naravno. To je razumevanje. I podrazumevanje. Bez obzira na moje mane, trudio sam se da razumem i da podrazumevam, i da u svakom trenutku budem onaj na koga se može računati, ne samo džentlmenski, već istinski i ljudski“, govorio je Gaga.

On i Milena još žive svoju ljubav, tvrde oni koji su ih blisko poznavali, od 14. oktobra 2018. kada je ona preminula, i dalje se vole „na onom svetu, nebeskom“.

Zajedno su jedno uz drugo, „obraz uz obraz“, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, na kojoj počivaju.
„Žive“ i na uglu Mileševske ulice i Cara Nikolaja na Vračaru, kao Skver Milene i Gage, a beogradski bioskop u Ustanovi kulture Parobrod od 28. maja 2016. nosi ime „Dragan Gaga Nikolić“.