Nedavno smo obeležili 50 godina od premijere prvog srpskog horor filma, “Leptirice”. Tu se postavlja pitanje zašto smo na prvi domaći horor film čekali sve do 1973. godine, kad je taj žanr prisutan od samih početaka filma kao umetnosti, a Jugoslavija je već imala i više nego dobro razvijenu filmsku produkciju.
Žorž Melijes, koji se pored braće Limijer smatra tvorcem sedme umetnosti, je još krajem 19. veka snimio više kratkih horor filmova.
Neki od najznačajnih filmova sa početka dvadesetih godina prošlog veka su upravo horor filmovi, a to su: “Nosferatu: Simfonija ušasa“ (1922) nemačkog reditelja Fridriha Vilhelma Murnaua, i takođe nemački “Kabinet Doktora Kaligarija (1920) reditelja Roberta Vinea. Možemo dodati i manje poznati švedski film Benjamina Kristensena iz 1922. “Haxan”, kod nas preveden kao “Veštica”.
Kao što vidimo horor je bio veoma zastupljen u vreme nemog filma. Bio je pogodan zbog toga što je to pre svega jedan vizuelni žanr, a tadašnji reditelji nisu imali tu mogućnost da se koriste dijalogom i zvukom na traci. Pa da bi ispričali priču i ostavili utisak na gledaoca morali su da se koriste isključivo slikom, svetlom i kostimima.
Na ovim prostorima smo ozbiljnu filmsku produkciju dobili tek posle drugog svetskog rata u novooformljenoj komunističkoj Jugoslaviji i tada, naravno, niko nije snimao horore, jer su se filmovi uglavnom svodili na propagandu i veličanje Narodnooslobodilačke borbe.
Filmski i književni kritičar čija je uža specijalnost horor, Dejan Ognjanović, upravo u socijalističkoj estetici vidi jednog od krivaca što je horor kao filmski žanr “zakržljao” u Srbiji.
“Kao što ni u književnosti nismo bogzna koliko iskoristili bogate potencijale naših folklornih verovanja onako kako to bogato jesu na primer Englezi, još manje smo to učinili na filmu, a naročito za vreme vladavine komunizma i njegove ljubavi prema realizmu. Tada se na horor gledalo kao na stranog, dekadentnog uljeza sa trulog Zapada koji nema šta da radi među našim proleterima zagledanim u ružičastu soc-realističku budućnost”, kaže Ognjanović.
Pored toga što je komunizam indirektno sprečavao horor da dopre do malih ekrana i velikih platna, Ognjanović je mišljenja da se horor ovde jednostavno nikad i nije tražio ili masovno voleo, a naši stvaraoci nisu birali “jezik horora” kada su imali potrebu da se izraze, čak se može reći da su i zazirali od njega.
“Razlozi za to su složeni, ali svakako su u velikoj meri kulturološki i istorijski: dok Englezi imaju tradiciju pričanja priča o duhovima uoči Božića, i njihovo objavljivanje u časopisima i knjigama tom prilikom, mi u to vreme samo jedemo pečenu prasetinu. Dok Amerikaci imaju tradiciju proslave Noći veštica, mi to ovde većinski osuđujemo kao ‘Satanizam’”, objašnjava Ognjanović.
Dramaturg i scenarista, Aleksandar Radivojević, koji potpisuje ostvarenja kao što su “Čarlston za Ognjenku”, “Crna svadba” i kontroverzni „Srpski film“, ne misli da je komunizam direktno sputavao horor u Srbiji, već najveći deo “krivice” za zapostavljanje ovog žanra pripisuje samim autorima.
“Realizam jeste bio podrazumevani mejnstrim tog vremena, i dalje je, ali ne bih rekao da je on aktivno potiskivao fantastiku. Fantastika je onda bila čak i poželjnija, pošto je iz ugla tadašnjih autoriteta mogla samo dodatno da distancira filmska dela od potencijalne društvene kritike bežeći u fantaziju. A što dublje u fantaziju, to dalje od čačkanja samoupravnog socijalizma, ili se barem tako mislilo. Krivica je dakle, više na samim autorima nego na komunizmu, oni su se plašili da neće biti dovoljno ozbiljno shvaćeni ako budu bežali od realizma, a slična situacija je i danas”, ističe Radivojević.
Čak i Đorđe Kadijević, reditelj koji se prvi usudio da u Jugoslaviji napravi film strave i užasa, u svim svojim pojavljivanjima u javnosti “pere ruke od žanra” i svoju “Leptiricu” naziva “poetskom fantastikom” ili “filmskom bajkom”, iako je ona po svim kriterijumima apsolutno čist horor film.
„Horor me uopšte ne zanima, to je jedan holivudski komercijalni žanr koji se masovno proizvodi jer ljudi vole da uz koka-kolu van radnog vremena gledaju filmove koji zabave mešavinom straha i šale. Mene je iskreno interesovala jedna poetika fantastične geneze koja bi ušla u prostor metafizike, transcendencije, u kome jugoslovenski film, a još manje televizija nikada nisu ukoračili“, rekao je Kadijević za BBC na srpskom povodom 50. godišnjice “Leptirice”.
Ako se filmski stvaraoci, pa čak i oni koji su neminovno snimili horor film aktivno ograđuju od žanra nerealno je očekivati da horor može imati neki uspeh. Prema rečima Aleksandra Radivojevića intelektualne i umetničke elite zaziru od horora jer se ovaj žanr tradicionalno smatra šundom, šakrtom ili u najmanju ruku neozbiljnim i nezrelim.
“Verovatno zato što se horor bavi ‘graničnim’ I ekstremnim sadržajima koji neretko putuju van granica onog što je generalno prihvatljivo, dakle ‘dobrog ukusa’. Kadijević se od žanra ograđuje po automatizmu, smatrajuči da ozbiljnom čoveku poput njega ne priliči da se umetnički identifikuje sa nečim što je u njegovo vreme tretirano pežorativno, zato I traži pogodan sinonim koji bi zvučao sofisticiranije”, objašnjava Radivojević.
Da li zbog komunizma ili zbog stava intelektualnih elita iz sveta filma, da je horor suviše nezreo i dekadentan da bi se oni bavili njime ovaj žanr je decenijama ostao skrajnut i zapostavljen u domaćem filmu.
Ipak, domaća kinematografija nije potpuno ostala bez horora pa je tako Đorđe Kadijević 1990. snimio film “Sveto mesto” inspirisan pripovetkom Nikolaja Gogolja “Vij”. Jedan od naših najpriznatijih i najpoznatijih reditelja Goran Marković je snimio čak dva horor filma, to su “Variola Vera” (1982) i “Već Viđeno” (1987). Osamdesetih godina prošlog veka je sa hororom koketirao i Slobodan Šijan u filmovima “Maratonci trče počasni krug” (1982) i “Davitelj protiv davitelja” (1984), ali ovo su ipak više komedije i narod ih je tako uglavnom i doživljavao.
Što se tiče domaćeg horora u 21. veku mogli bismo da izdvojimo “TT Sindrom” (2002) Dejana Zečevića i “Srpski film” (2010) Srđana Spasojevića za koji naš sagovornik i scenarista ovog filma, Aleksandar Radivojević, kaže da nije čist žanrovski horor, ali strave i užasa ima poprilično.
Ovde bismo mogli da dodamo i film Stevana Filipovića “Šejtanov ratnik”, koji je, poput pomenutih Šijanovih filmova, takođe mešavina komedije i horora.
Nije kao da ovdašnji narod ne voli da se plaši ili nema potencijala za strašne priče, još od doba starih Slovena su se oko ognjišta ispredale priče o Baba Jagi, drekavcima i karakondžulama.
U koje god malo zabačenije selo da odete videćete da se i danas pričaju priče o ljudima koje su otele vile ili jahale veštice. Dakle, Srbima horor nije stran, već je stran srpskim filmskim stvaraocima koji ove priče nisu želeli da pričaju, uz retke izuzetke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.