U jednom od najvećih TV projekata kod nas, a verovatno i u regionu, seriji „Vreme smrti“ u režiji Ivana Živkovića koja se upravo snima u produkciji kompanije United Media, glumac koji je svojom umetnošću obeležio ovdašnje pozorište i kinematografiju igra lik Vukašina Katića.
– Ako poredimo sve velike priče, antičke drame od doba Eshila, Euripida, do Šekspira, pa i Dobrice Ćosića, i ako se naša savremenost i 21. vek prepoznaju u tim delima, naravno da je to poraz čoveka. Poraz ljudskosti, morala, i popriličan krah svih sistema vrednosti, jer se ta istorijska matrica ratova neprestano obnavlja i ponavlja. Glavna tema romana „Vreme smrti“ nije sam rat, Čosić nam u svom delu ne govori samo o ratnoj epopeji jednog naroda s početka 20. veka, nego se kroz tragediju pojedinca mnogo više bavi pitanjem smisla, odnosno besmisla ratovanja. U trenutku kada se globalno plašimo kakav će epilog za nas pojedince imati novi veliki rat koji se upravo vodi, ta savremenost i aktuelnost Ćosićevog romana čine ga istinitim, važnim i opominjućim delom, i njegovu lokalnu priču uzdižu na nivo univerzalne – kaže za Danas Dragan Mićanović.
Podsećanja radi, snimanje je započelo maja prošle godine, na obalama Morave u okolini Jagodine, a nastavljeno je u okolini Dolova, Knjaževcu i njegovim okolnim selima. Tokom februara ekipa „Vremena smrti“ bila je u zdanju na Senjaku, gde je i napravljen ovaj razgovor s Mićanovićem, u Lipovačkoj šumi i u okolini Kosmaja.
Adaptacija Ćosićevog kultnog romana svojevrsni je vremeplov kroz tragične događaje u doba Velikog rata (period od 1914. do 1916.), i nezapamćeno stradanje ljudi koji su hteli da odbrane i sačuvaju ono u šta su verovali da mora da se sačuva – sloboda, dostojanstvo i volja da se preživi…
Prema rečima Mićanovića, u scenariju postoje i razni dokumentarni zapisi iz tog vremena, proglasi, naredbe, novinski tekstovi…, a glavni junaci su „mali“, obični ljudi bačeni u zastrašujuće okolnosti, i njihove tragične pojedinačne sudbine…
*Kod nas se vrlo malo ekranizuje vrhunska literatura, poduhvati kao što su serije „Vreme zla“, i sada „Vreme smrtI“, deluju više kao eksces. Koliko je zadovoljstvo za glumce kada igraju likove iz velikih književnih dela?
– Ogromno je to zadovoljstvo, jer kad glumac ima dobar materijal pred sobom, uzbudljiv i izazovan zadatak, onda želi da bude blizu nivoa zanimljivosti tog lika koji pokušava da oživi. S druge strane, ekranizacija velike književnosti je vrlo obavezujuća i neizvesna avantura, rizičnija nego kada se snima po originalnom scenariju, i to je jedan od razloga što se kod nas ne radi tako često, za razliku od nekih svetskih kinematografija i TV produkcija.
*Najuzbudljivijim likom u „Vremenu smrti“, brojni kritičari smatraju upravo Vukašina Katića koga vi igrate, začetnika inteligencije u srpskoj politici, opozicionara koji želi da unese duhovne i prosvetiteljske promene u Srbiju tog vremena. Zbog čega nam upravo konstituisanje moderne, građanske i demokratske države, kako naša istorija pokazuje, nekako najteže ide?
– Interesantno je da smo radeći na nekim scenama tokom snimanja, komentarisali upravo Vukašina Katića, i da je takav lik morao biti izmišljen u romanu, jer teško je poverovati da je postojao u realnosti. Naravno, imali smo u istoriji ljude koji su pokušavali da duhovno obogate svoj narod pre svega obrazovanjem i prosvetiteljskim promenama, koji su imali ideju građanske i moderne Srbije okrenute ka Evropi i svojim interesima, kao što je to Vukašin želeo, ali je, očigledno, oduvek bilo teško pokrenuti ljude iz njihove ušuškane udobnosti, i onog ambijenta na koji su navikli, makar on bio i gubitnički. Neko kao Vukašin, sa svim moralnim, ljudskim i intelektualnim vrlinama, i sa dostojanstvom od koga ne odustaje ni u najtežim trenucima, više smeta društvu koje ide utabanim stazama nego što je poželjan, i tada, na početku 20. veka, a i danas. Čudesan je taj Vukašin Katić koji je iz sela Prerova, u opancima, stigao na školovanje u Francusku, u Pariz, i video taj građanski, obrazovaniji i slobodniji svet, kakav bi želeo da vidi i u Srbiji. Kad se vratio u domovinu borio se za ostvarenje tog sna, ali je Veliki rat promenio celu njegovu sudbinu, kao što ratovi menjaju svačiji život. I Vukašin će doživeti veliku transformaciju i razočarenje u svoje ideale i u ono što je verovao, i u trideset epizoda, koliko snimamo „Vreme smrt“, deliće sudbinu svog naroda.
*Vukašin Katić se opisuje kao „moralni mač Srbije“. Jesmo ii mi imali lidere koje su krasile tako velike vrline i ideje za demokratizaciju zemlje?
– Retki su takvi ljudi u našoj istoriji, zaista, jer se Vukašin iskreno borio za svoju viziju prosvećene i demokratske Srbije, hteo je da služi svojoj zemlji i da pokrene neke dobre i suštinske promene. Oni koji su u nekom trenutku makar pokušali da budu kao on, da promene ugao te naše tradicionalne linije i tih utabanih staza kojima idemo, znamo kako su završili.
Zanimljivo je, recimo, da Nikola Pašić u romanu „Vreme smrti“ poziva Vukašina Katića, opozicionara i svog političkog oponente, i nudi mu mesto u srpskoj vladi, jer želi da okupi oko sebe sve umne ljude. Koliko smo neki takav gest mogli da vidimo u našoj realnosti?
– Mislim da jesmo svedoci toga, i to vrlo često. Svaki vlastodržac kod nas onda kad dođe „stani – pani“, želi da okupi sve oko sebe ispod svog kišobrana. Jer, to je potreba da u presudnom trenutku deli odgovornost sa drugima, a to tada radi po principu „sve ću ja sam“. Nikola Pašić nudi visoko mesto Vukašinu u srpskoj vladi, ali to vreme jeste zlo, i jeste vreme smrti. Tu scenu smo već snimili, a to sporenje između Vukašina Katića i Nikole Pašića se provlači kroz ceo roman, pa i kroz našu seriju. Vukašin jeste opozicionar vlasti, ali nije protiv svoje zemlje, on svojoj zemlji i svom narodu želi sve najbolje, tako da će to biti vrlo zanimljivi i uzbudljivi momenti u ovoj seriji.
*Upravo je obeležena godišnjica rusko – ukrajinskog rata, a na ovom našem prostoru ne postoji generacija koja na neki način, makar i kao strah, nema iskustvo nekog rata – zašto nam se čini da nismo savladali to gradivo i da nas svaki rat iznova iznenadi?
– Prosto je neverovatno koliko je vreme koje Dobrica Ćosić opisuje u svom romanu slično današnjem. Mogu se izvući paralele koliko su neke rečenice koje izgovaramo savremene i aktuelne, da je to zapanjujuće i zastrašujuće. Ako se odmaknemo od Velikog rata, ja, recimo, mogu da zamislim ljude koji su 1939. sedeli u nekoj beogradskoj kafani, slušali priče kako je Nemačka napala Poljsku, i govorili kako je to daleko od nas. Strah je veliki, globalno, u čitavom svetu, pogotovu u Evropi, jer je i velika neizvesnost da li će rusko – ukrajinski rat u nekom trenutku možda da preraste u nešto ogromnih razmera. A mi, kao mali pioni i šrafčići u velikim sistemima, ne znamo šta bi sve tu još moglo da se dogodi i da nas snađe, i šta sve veliki mogu još da nam diktiraju. Jer, u svim tim političkim igrama i osvajanjima najveće žrtve oduvek su pojedinci, i upravo nam o tome Ćosić govori u svojim delima. U „Vremenu smrti“ glavnu „ulogu“ igra taj „mali, običan“ čovek preko koga se sve prelama, i koji uvek najviše strada.
*Vukašin Katić ne govori sa ocem, jer su se politički razišli, njegov otac čak ne poznaje njegovu decu, svoje unuke. O čemu nam govori ta večna raspolućenost Srbije?
– To je i Vukašinova velika bol, a i njegovog oca Aćima. Oni ne mogu da razgovaraju zbog različitih političkih mišljenja. Vukašin je obeležen kao izdajnik zbog drugačijeg mišljenja, odnosno, on drugačije vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalazi Srbija. A kad dođe do toga da se porodice raspadaju jer ne misle identično, onda je tragedija jako blizu. Samim tim dođe vreme smrti. Sličnu sudbinu Vukašin želi da izbegne sa svojim sinom, koji je takođe otišao u Francusku na školovanje, ali se vratio u Srbiju da bi bio dobrovoljac u Velikom ratu. Tragedija tog lika, kome je sin na ratištu a ćerka bolničarka u ratnoj bolnici, je ogromna. I kad kao glumac samo to zamislim u tom čoveka, sasvim je dovoljno za jednu uzbudljivu glumačku igru.
*Danas smo podeljeno društvo na najstrašniji način, kakav ne pamtimo poslednjih decenija, svi koji drugačije misle nego što propisuje aktuelna vlast etiketirani su kao izdajnici države i naroda, po istoj matrici kao što je i Vukašin Katić obeležen u romanu „Vreme smrti“. Zašto nam je politička istorija prepuna tog lova na „izdajnike“?
– Moram priznati da sam već umoran od svega toga – od podela, optužbi, etiketiranja neistomišljenika. To je već postalo toliko mučno da pokušavam da na neki način apstrahujem, iako čovek ne može da pobegne od takve situacije i da se pomiri s njom. Ali, ima toliko drugih stvari koje mi zaokupljaju misli, i pokušavam da se ne zatrujem. Gledam ljude oko sebe koji, čini mi se, isto to pokušavaju. Da ne dozvole da im se mržnja, političke ostrašćenosti i banalnosti usade u dušu, i da i njima ne postane način života odbacivanje, negacija, vređanje i traženje neprijatelja u svima čije se mišljenje ne poklapa sa njihovim. To je ono što primećujem kod ogromne većine ljudi kojima sam okružen, odbranu od govora mržnje koji uvek vodi u neku tragediju. Da citiram Ćosića iz ovog romana – kaže Vukašin: „Nesrećan smo mi narod, i po tlu na kome smo, i po istoriji, i po neprijateljima“. Na šta mu Živojin Mišić odgovara: „Ne zaboravi Vukašine, i po političarima“.
*I u „Vremenu zla“ i u „Vremenu smrti“ Ćosić, zapravo, fokusira pitanje slobode, toliko aktuelno i za našu današnjicu – šta je sloboda u jednom sistemu koji je represivan?
– Da se opet poslužim Vukašinovim rečima, ovaj put u skupštini on kaže: „Sama sloboda, gospodo, nije ta kojom se može iskupiti ovoliko groblje po Srbiji“. Znači, i ako je za slobodu, previše je. A onda dodaje da se otadžbina mora braniti, iako mu rođeni brat u lice kaže: „Šta će meni otadžbina, meni treba sin“. Poprilično jake Ćosićeve rečenice. Jer, sloboda je ionako apstraktna, i kao takva kategorija sloboda je pravo na izbor stava u bilo kakvim okolnostima, i pravo na izbor vlastitog puta. I kao što je Platon govorio, od slobodnog čoveka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovek slobodan i u zatvoru.
*Šta je vama lično najuzbudljivije u liku Vukašinu Katiću?
– Mislim da je u tom mraku koji se dešava u vreme Velikog rata, bar ga ja tako vidim, Vukašin jedna mala svetlost koja tinja, i nada da budućnost postoji, uprkos strahotama i onome što se dešava oko nas. Neki se, verovatno, neće složiti sa mnom, ali to je ono što je meni uzbudljivo – pored svega onoga što taj čovek doživi i preživi, on ostaje moralna vertikala. U tome ja neku budućnost vidim, jer Vukašin ne odustaje od svojih principa ni zbog koga, pa ni zbog svojih najbližih nije spreman da ih prekrši.
*Ako poredimo sve velike priče od antičkih drama do danas, da li je čovek 21. veka doživeo poraz, jer se plašimo da ii ćemo u svakom smislu, ekonomskom, zdravstvenom, duhovnom, moralnom, civilnom, građanskom…, imati neku budućnost?
– Ako poredimo sve velike priče od doba Eshila, Euripida, preko Šekspira, pa i Dobrice Ćosića, i ako se naša savremenost i 21. vek prepoznaju u tim delima, naravno da je to poraz čoveka. Poraz ljudskosti, morala, i popriličan krah svih sistema vrednosti, jer se ta istorijska matrica ratova, osvajanja moći, mržnje i ljudskog zla neprestano obnavlja i ponavlja. Gledano pesimistički, neizostavno je pitanje kako ćemo da opstanemo. Ako gledamo optimistički, možemo oko sebe da okupimo ljude koji su slični nama, koji nemaju želju za destrukcijom, za razilaženjem, za mržnjom, kojima je stalo do zajedništva i do neke normalnije budućnosti. Možemo ih naći, nisu nestali, ima ih, jer zaista ne znam šta bi nam drugo bilo spas.
*Gde su ti moralni i beskompromisni ljudi danas, u ovoj opštoj popularizaciji beščašća kao najboljeg recepta za društveni i svaki drugi uspeh?
– Ima takvih ljudi i u mom i u vašem okruženju, sigurno. Druga je stvar što oni deluju nevidljivo jer nemaju nikakvu društvenu moć. Pitanje je da li oni uopšte i žele da imaju tu moć, a postoji mnogo onih koji to ne žele, koji u svom životu hoće da budu samo ono što jesu u svojim profesijama, i ne pretenduju ni na šta više od toga. U ovom odsustvu svakog sistema vrednosti, naravno da je jako teško bitu plemenit čovek, od etike i morala, i opstati sa tim. Ali, to nije samo naša lokalna priča, nije samo pitanje Srbije, Balkana, ovog okruženja, to beščašće se proširilo na gotovo ceo svet, na ljude globalno. Jer, svet je postao jedno ludo, ludo mesto za življenje, bez jasnih pravila. Ja, recimo, otkad znam za sebe, od kad sam politički svesno biće, oko mene se dešava destrukcija, raspadanje, razmimoilaženje ljudi. Razišla se zemlja u kojoj sam rođen, pa se razišla druga zemlja u kojoj sam bio, i treća, menjale su se države u kojima živim, a da se nisam pomerio s mesta. Pa se razilazi i Evropska unija, Velika Britanija je izašla, stalno je neki raspad, i tako to traje do dan – danas.
Autorska ekipa
Autor/kreator serije „Vreme smrti“ je Goran Šušljik, scenario po Čosićevom romanu napisali su Sanja Savić Milosavljević i orđe Milosavljević, a direktor fotografije je Marko Mladenović. Iza izvršne produkcije stoji Eye to eye, a izvršni producenti su Goran Šušljik i Nikola Pantelić.
Glumački ansambl predvode Žarko Laušević i Predrag Miki Manojlović, a uloge glavnih junaka, pored Dragana Mićanovića igraju Svetozar Cvetković, Nina Janković, Teodora Dragićević, Denis Murić, Radovan Vujović, Vojislav Voja Brajović, Pavle Mensur, Slobodan Boda Ninković, Slavko Štimac, Milan Marić, Goran Šušljik, Andrija Milošević, Nikola Rakočević, Ljiljana Blagojević.
Među glavnim junacima, osim članova porodice Katić, pojavljaju se brojne istorijske ličnosti poput Živojina Mišića, Nikole Pašića, regenta Aleksandra Karađorđevića.
Podsećanja radi, prethodna serija „Vreme zla“ po istoimenom romanu Dobrice Ćosića, u režiji Ivana Živkovića i u produkciji United Media, doživela je veliki uspeh. Pretpremijerno je prikazana na 27. Sarajevo film festivalu, a premijerno je emitovana tokom jeseni 2021. na kanalu Nova S.
Novi projekat „Vreme smrti“ imaće 30 epizoda, snimanje će biti završeno krajem juna, a premijerno će biti pred gledaocima tokom 2024. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.