INTERVJU Goran Šušljik povodom serije „Vreme smrti“: Niti smo bili herojski u tim herojskim vremenima, niti smo sada

Bio je lep, sunčan veoma hladan dan. Do odredišta smo stigli automobilom, zatim deo puta terenskim vozilom i na kraju stazom pešaka boreći se sa šibljem usput.

Da li zbog toga što ni za vreme pauze nisu izlazili iz uloga tek većina glumaca je delovala kao izmučena vojska iscrpljena dugotrajnim bitkama.

Para im je izlazila iz usta, deo njih je halapljivo jeo hranu, kao da grabe svaki momenat primirja koje kratko traje.

Koliko god da su bili srdačni prema nama pridošlicama, očito je bilo da smo intruderi svetu kojem oni sada pripadaju.

Prvo su fotoreporteri navalili na Gorana Šušljika, Jedan, baš posvećen ga je zamolio da se ako može ipak pomeri od drveta i premesti kod džakova, da, ako može, preskoči rov…

“Ovako, kao antilopa?” rekao je Šušljik šaleći se na vlastiti račun, dok je udovoljavao fotografu. Brzo smo se dogovorili da intervju obavimo ne tu i tada, nego telefonski.

– S jedne strane imate utisak da poznajete celu stvar, međutim na kraju se ispostavi da je uvek ispočetka – kaže Goran Šušljik glumac i autor serije „Vreme smrti“, odgovarajući na pitanje da li je lakše ili teže raditi na ovom projektu posle ekranizacije već dva Ćosićeva romana “Koreni” i “Vreme zla”.

Dodaje, da se način na kome rade zasniva na tome da su sva tri dela “poetički, formalno i po strukturi drugačiji i da im tako i pristupaju, kao odvojenim celinama”.

– Dakle, ne pravimo nikakve nastavke ili sezone nego smo svakom romanu pristupili potpuno jedinstveno iako oni čine hronologiju mi ih tretiramo zasebno. Naravno, na kraju će se sklopiti sve kockice – objašnjava Šušljik na početku razgovora.

Iščitavajući ponovo Ćosića da li ste možda otkrili nešto novo ili stekli sveže uvide o kojima razmišljate sada radeći na ekranizaciji „Vremena smrti“?

– To se dešava i sa „Korenima“, „Vremenom zla“ i „Vremenom smrti“, da kroz te romane sagledavam jasnije ono što se nama sada dešava. To ne mora da bude ništa konkretno. Jer je to priča o ljudima koji su živeli tokom Velikog rata, a nažalost, ratovi se nastavljaju. Nisu na našem tlu, ali kao da jesu. Evropa je ponovo uzdrmana tom tragedijom. Nisu to direktne paralele, ali pošto su ljudi stradali u svim vremenima prosto osetite i razumete bolje ovaj trenutak čitajući taj roman, a i taj roman gledajući trenutak koji živimo.

Da li je onda veća odgovornost kada kroz zebnju od potencijalnog rata ekranizujete roman čija je tema Veliki rat i stradanja koje je izazvao?

– Odgovornost je, što se nas tiče, da se bavimo onim što piše u romanu, a on jeste , ratna porodična drama u okolnostima Velikog rata. Da je ispričamo onako kako je moguće ispričati taj roman, a u njemu je sadržano sve ono što jedan veliki pisac može da misli o ratu. Ali ideja je pre svega antiratna i humanistička ali ujedno ona sagledava šta stoji iza rata, na koji način se donose odluke, da li su neke od njih pogrešne ili su sve moguće odluke uvek pogrešne, uglavnom fokus je na žrtvi običnih ljudi koji su morali da je podnesu ni krivi ni dužni, ni pitani…Braneći pre svega svoje živote i svoju zemlju. Tu nema nikakvih velikih patriotskih ideja nego je srž potreba čoveka da se odbrani i preživi u trenucima kada je to gotovo nemoguće.

Jeste li možda otkrili neku drugu vrstu etike kod ljudi iz te epohe u odnosu na savremenike?

– To sigurno. Čitav svet se promenio. Ja ne sumnjam da u ljudima i dalje postoji ono bazično ali je ono sada jako slabo, gotovo jedva vidljivo. Ne sumnjam da su ljudi oduvek bili ljudi i u zlu i u dobru, tako da ono što piše tamo je možda nama malo teže sada da razlučimo ali i sve ono što ne valja u čoveku, i o tome je Ćosić pričao. O vremenima kada se možda i podrazumeva da si na neki stepen koncentrisaniji na drugoga dešavale su se potpuno druge stvari. Dakle, niti smo bili herojski u tim, uslovno rečeno, herojskim vremenima, niti smo sada, ali upravo se zbog toga i bavimo tim stvarima, da sagledamo – šta smo bili, šta bismo mogli biti i zašto nismo drugačiji.

Pominjali ste da ste svesni toga da postoji fama u vezi sa Ćosićevim subjektivizmom kada je reč o naciji kojoj pripada. Vi mislite drugačije?

– Mislim da je mnogo toga zloupotrebljeno, pre svega od onoga što je on pisao, da se uopšte ne sagledavaju prave stvari u onome što je njegovo književno delo i da se on poslednjih 20 godina olako osuđuje kao nacionalista i još nekim gorim pridevima. To nije tačno. Ljudi prosto ne čitaju. Ovo čime se bavimo i ono što odatle proizilazi se potvrđuje i u „Korenima“, i u „Vremenu zla“, i zasad je vrlo jasna ta humanistička ideja, kao i kritički pogled na ono šta su naše mane, šta su naši pogrešni koraci, šta su naše mentalitetske crte koje nas često dovode, i do tragičnih situacija. Tako da mislim da je bolje čitati nego suditi.

Videla sam vas u uniformi, koji lik vi igrate i kakav je on?

– Ja igram lika koji se zove Luka Bog. On je oficir na frontu. Mnogi koji su čitali roman će ga se verovatno setiti ali da ga pustimo da izađe i da ga ne analiziramo unapred. U svakom slučaju jedan na prvi pogled surov oficir zapitan nad ratom i nad time zašto čovek čini to što čini.

I u „Korenima“ i u „Vremenu zla“ kao i u „Vremenu smrti“ igra Žarko Laušević. Šta vama znači da imate takvog glumca?

– Znači mnogo. Pošto sam i ja glumac znam da je na kraju presudno to biće koje tumači sve te rečenice, ideje, misli. Sve to na kraju krajeva dođe do glumca a kada je glumac tako veliki i značajan onda ga samo, na neki način, treba pustiti, i, u stvari, uživati u tome šta on sem tih emocija i misli još daje, a daje mnogo. Možemo reći da je sticaj okolnosti što Žarko Laušević igra u sva tri dela, ali to nije bilo ciljano nego su te uloge prosto kao pisane za njega iako su potpuno različite, a u to će se uveriti i publika.

U seriji ima i mnogo mladih glumaca.

– To mi je baš drago i baš smo tragali za mladim glumcima koji će igrati noseće uloge jer je sama priča romana dobrim delom oslonjena na te čuvene kaplare.

Kako su oni doživeli scenario i knjigu?

– Na početku su možda bili malo pod tremom, a pošto ih pratim već mesecima mislim da su svi već legli. Razumeju čime se bave i osećaju neku višu odgovornost imajući u vidu kakav roman stoji iza onoga šta oni treba da odglume. Stvarno su divni i baš je velika radost ne što su oni dobili priliku nego što smo mi imali priliku da im damo tako važne zadatke.

Oni su mi rekli da je jako dobra atmosfera na snimanju što je konstanta.

– Da, oni su samo bili vrlo ljubazni (smeh).

Šta su onda najčešći remetilački faktori koji narušavaju harmoniju odnosa, recimo na filmskom setu?

– Ako se to desi, to obično bude zbog zamora bez obzira na to što spolja gledano naš posao deluje kao nešto uzbudljivo i interesantno, on ume da bude jako naporan jer su u pitanju najčešće i fizički napori, i onda ljudi od iscrpljenosti mogu i nešto pogrešno da urade ali za sada mi nismo imali te vrste ekscesa. Valjda kao i svi drugi jedino što mi, eventualno, trenutno imamo malo više posla. Svaki dan je, da citiram našeg reditelja Ivana Živkovića borba. Sa resursima, sa mogućnostima, sa vremenskim prilikama, a najviše sa nama samima zato što je veliki projekat, dugo traje i iscrpljujući je za ljude. Moje poštovanje i ljubav za sve koji to mogu da izdrže jer nije lako biti godinu dana fokusiran na jedan posao ove vrste. Ne zato što je on jedinstven, nego zbog količine materijala i zahteva koji su stavljeni pred nas i koje smo mi sami sebi zadali. A s druge strane raspolažemo resursima, lokacijama i vremenskim prilikama kojima raspolažemo. Nadam se da ćemo imati još malo sreće da dovršimo sve kako treba. Za sada je dobro. Nismo praktično izgubili nijedan dan snimanja i nadam se da ćemo svi izdržati ovako kako smo do sada.

Nije to pitanje novca

Glumačka organizacija Srbije poručila je da je „Vreme je za akciju, i to odmah“, u vezi sa javnom raspravom o izmeni Zakona o autorskim i srodnim pravima, koja je u toku, i pozvala svoje članove i kolege glumce da se priključe. Šta treba da se menja?

– Nije to pitanje da glumci dobiju novac nego se reguliše opšti status našeg poziva koji nije bio prepoznat uopšte, pre svega kao izvođački. Bilo je smešno, to mi je svojevremeno neko prepričavao, mislim, Nikola Đuričko pošto se on na početku davno bavio time, da smo mi bili prepoznati kao izvođači samo u audio delu, samo naši glasovi ali kao pojave nismo. Dakle, to je neka vrsta apsurda koji, pre svega treba da se reguliše, pa i obaveze koje postoje svuda u svetu prema izvođačima bi trebalo da se regulišu i ovde. Naravno, veliki su otpori ali mislim da će to biti ne samo udruženje koje će se baviti tim pitanjima nego da će raditi još neke važne stvari za našu branšu –

Trideset epizoda

Serija „Vreme smrti“ koju producira kompanija “United Media” a izvršni producent je “Eye to Eye” ima 30 epizoda, a u glumačkoj postavi su: Žarko Laušević, Miki Manojlović, Dragan Mićanović, Svetozar Cvetković, Nina Janković, Teodora Dragićević, Denis Murić, Radovan Vujović, Voja Brajović, Pavle Mensur, Boda Ninković, Slavko Štimac, Milan Marić, Goran Šušljik, Andrija Milošević, Nikola Rakočević, Ljiljana Blagojević…

Pošto većina scena ne može da se rekonstruiše na originalnim lokacijama ekipa putuje diljem Srbije. Posle Lipovačke šume, skrasili su se malo u okolini Kosmaja, a u martu prema rečima Šušljika sledi možda najteži deo – Knježevac, okolina Stare planine s nadom da će se tamo zadržati sneg da dovrše ratne scene. Potom se vraćaju u Beograd, gde završavaju sa scenama Valjevske bolnice na Topčideru.