INTERVJU Miloš B. Janković: Najviše kule padaju sa najvećim treskom!

Izdavački poduhvati, oni pravi, impresivni, retki su u srpskoj kulturi a, nažalost, umesto pohvalnih odjeka najčešće ih dočekuje poneka usput napisana najava ili još gore – tišina. U društvu u kojem je rijaliti potopio estetičke i etičke vrednosti, u kojem visoke tiraže postižu knjige narkomana i ubica, a izdavači se spuštaju na njihov nivo objavljujući ih i reklamirajući kao najčitanije pisce, šta treba da traže vrhunski poduhvati čiji je cilj da spoje vekove ljudske civilizacije, i antiku ožive u ovom vremenu, podsećajući koliko je, iako davno stvorena, danas aktuelnija možda više nego ikad.

Baš zato, i uprkos tome, pred nama je knjiga koja tu aktuelnost potvrđuje, koja se upravo može i čitati kao izazov, i kao provokacija upućena vremenu u kojem srpska kultura (čast izuzecima, entuzijastima) tavori. Reč je o Satirama Decima Junija Juvenala Akvinskog, (65. n.e – umro posle 128. n.e), koje je krajem prošle godine objavio beogradski Službeni glasnik. Juvenalove Satire preveo je sa latinskog i priredio Miloš B. Janković, i uz doslovni prevod dao i brojna objašnjenja i napomene.

Ako zanemarimo da knjiga ima blizu 1.400 strana, što je već podvig, objavljivanje Juvenalovih Satira je izdavački poduhvat od prvorazrednog značaja zato što se delo ovog rimskog pesnika i satiričara pojavljuje na srpskom jeziku u prvom integralnom prevodu! Juvenal je napisao ukupno šesnaest satira, nešto manje od četiri hiljade stihova u kojima je prikazivao rimsku stvarnost, oštro i u sentencijama, uz moralne poruke.

Juvenala je ranije na srpski sporadično prevodila Radmila Šalabalić, a tek 2009. u izdanju Fedona iz Beograda i u prevodu Marjance Pakiž pojavio se prvi celoviti prevod pet satira ovog pisca. Srpska kultura, zapravo, tek je sada dobila kompletan opus Juvenala, a zasluge za to idu prvo prevodiocu Milošu B. Jankoviću, a potom Glasniku, uredniku knjige Miloljubu Albijaniću, i Petru Arbutini – direktoru Sektora za izdavanje knjiga.

Miloš B. Janković koji je preveo Satire je po profesiji doktor koji je radio na Dečjoj klinici u Beogradu i lečio decu sa malignim bolestima. Kako kaže za Danas, sudbina ga je onda odvela u Afriku u kojoj je bio pedijatar deset godina. Kad se vratio u Beograd, video je da su se stvari kod nas jako promenile i da od ranijeg posla nema ništa. Sa velikim entuzijazmom bacio se na sakupljanje latinskih i drugih izreka i malo, malo – tokom rada pojavila bi se i poneka Juvenalova… „U jednom trenutku reših da pogledam podrobnije sadržaj njegovih satira i one me zgrabiše kao najzanimljiviji detektivski roman i više nisam mogao da se od njih odvojim dok ih nisam sve iščitao. Nije ni čudo da Amijan Marcelin piše da su čak i oni koji su mrzeli da uče, pošto su pročitali par tekstova Juvenala nastavljali da ih proučavaju sa velikim žarom“, ističe Janković, napominjući da je, odlučivši se na prevođenje Juvenalovih Satira, na prevodu, objašnjenjima i napomenama radio oko devet i po godina. Danas, zaražen prevođenjem sa latinskog, vraća se knjizi latinskih izreka koju je ostavio da bi se bavio veličanstvenim Juvenalovim delom, predviđajući da mu i za nju treba još par godina rada. U šali kaže da će sa mnogim neprevedenim antičkim tekstovima na latinskom jeziku morati da se bave mlađi naraštaji. Mada, dodaje, „imam na umu besmrtno delo još jednog rimskog pesnika, ali – o tom, potom!“

* Na koje ste teškoće nailazili pri prevođenju antičkog autora na jezik današnjice?

– Kao što kopija jedne statue ili slike nameće brojne probleme onome koji pokušava da ona bude što vernija originalu, tako je i dobro prevođenje nekog antičkog autora na jezik današnjice skopčano sa još većim poteškoćama, posebno ako je to pesnik koji u aluzijama piše o postupcima davno umrlih ljudi o kojima se ionako malo zna, i još više ako je i satiričar koji ismejava nekog ili nešto još manje poznato. Ako je uz to pisao i sebi svojstvenim jezikom, i ako su do nas dospeli njegovi rukopisi vekovima prepisivani, menjani, nepotpuni i oštećeni, onda je jasno da je ispravno prenošenje pravih ideja takvog autora modernom čitaocu jedan od najtežih zadataka koje čovek može da ima u književnosti uopšte! Pošto je satira po svojoj prirodi književni žanr u stalnom pokretu, avantura sa nepredvidivim oštrim zaokretima i iznenadnim promenama u narativu, tako i njen autor mora da bude kao vešt vozač u trkama dvokolica koje svaki čas prete da izgube tlo pod konjskim kopitima ili točkovima dok jure po književnom i ideološkom pejsažu Rima. A posebno ako nas vozi tajanstvena ličnost zvana Juvenal, čovek bez lica, o kome mi ne znamo ništa osim to da je ludo hrabar i da koristi neutabane, opasne staze, kojima se niko pre njega nije usudio da leti! Primeri za to su u većini satira, a posebno u četvrtoj i dvanaestoj.

* U „Satirama“ Juvenal bespoštedno osuđuje korupciju u društvu starog Rima. Koji je sistem vrednosti koji je tada vladao u Rimu, a za kakav se sistem vrednosti Juvenal zalagao? Na šta je najviše usmeravao svoju žaoku?

– Možda čuvena Juvenalova izreka „hleba i igara“ najbolje odražava stepen korupcije koji je zahvatio sve rimske građane. Taj isti narod koji je nekada sam birao ljude za najviše položaje u državi, diktatore, konzule, pretore, generale i druge zvaničnike, sada samo misli na to da li će hleb po carevoj naredbi da mu bude dat na vreme kako bi utolio glad i zadovoljio svoj stomak, i na cirkuske igre tokom kojih može da iz sebe istrese većinu prizemnih strasti. Usmeravajući najviše svoju žaoku na porok, pesnik ga je u svojim satirama prikazao sa željom da i ljudi, koji su se bez ikakvih kočnica odavali razvratu i kriminalu, uvide svoje mane i svoju glupost i da se vrate običajima svojih predaka koji su živeli jednostavno, odgovorno, čestito, pravedno i sa svim onim vrlinama koje su činile rimsko društvo, a i pojedince u tom dobu, srećnim.

* Juvenal je svoju književnu oštricu okrenuo ka prošlosti, i vladavini Domicijana, dok je – iako i njih kritikuje – znatno blaži prema Trajanu i Hadrijanu. Šta prebacuje kao greh Domicijanu, a šta Trajanu i Hadrijanu?

– Domicijana je ubio zaverenik iz senata, koji je naredio osudu njegovog pomena i naložio Tacitu, Pliniju Mlađem i Svetoniju da ga ocrne kao paranoidnog tiranina. Istoričar Kasije Dion daje drugačiju verziju događaja. Neki današnji istoričari veruju da je čovek pokušao da uvede red u državu što, razume se, nije odgovaralo ondašnjim dvorskim mešetarima. Dok u sedmoj satiri Juvenal hvali Domicijana kao pokrovitelja umetnosti i darovitih ljudi, u četvrtoj iznosi svoj žal za vremenom koje je Domicijan iskoristio za odstrel viđenih ljudi u Rimu, umesto da ga je utrošio na besmislice poput opisanog iverka. Trajanu je, kao ubeđen republikanac, morao da zameri što je preneo na senat, tj. na sebe, i ono malo političke moći koju su do tada imali rimski građani, a Hadrijanu njegovu strastvenu i doživotnu privrženost jelinskoj kulturi zbog čega je od naroda dobio pogrdan nadimak Graeculus (Mali Grk, Grče).

* Iako je „rimska književna kultura smatrana zenitom civilizacije“, satira čini se nije bila mnogo čitana. Juvenalova pogotovu. Da li zato što je bio previše grub u kritici?

– Sa dolaskom na vlast diktatora Sule započeo je u Rimu period kad je javno čitanje satira postalo po život autora opasna stvar i to vreme je trajalo sve do početka tzv. perioda pet dobrih imperatora. Zato su tada Juvenalove satire bile iščitavane tajno, u krugu najbližih pesnikovih prijatelja, iako u celom Juvenalovom delu mi osećamo da se on ne razračunava s osobama već sa porokom! On je kao neki iskren i prilježan učitelj koji se trudi da kod svojih đaka rečima i prutom iskoreni loše odlike pre nego što one uznapreduju do zla, za koje će da budu kažnjeni surovim bičevanjem.

* Juvenal mane rimskog društva slika najcrnjim bojama, kroz slojeve mitologije, filozofije, istorije i književnosti. Kakva je ta „arheološka slika“?

– Važan deo moderne arheologije čini i antička istoriografija, a Juvenalove satire prosto vrve od nje. Zato one ostaju najsnažniji kritički osvrt na rimski mentalitet u 2. v. po Hr. U stvari, one su najobimniji dokument o ovome koji postoji. Osim toga, mnoštvo zapisa na marginama Juvenalovih satira predstavljalo je dugo osnovu za praktično sve srednjovekovno znanje o antičkom periodu.

* Juvenal nije bio filozof, ali je „gorak i pesimističan“ realista. Njegove „Satire“ nose duboku ogorčenost, čak i bes. Koliko je istinito prikazao stvarnost?

– Pretpostavljam da je čestitim ljudima u svom vremenima bilo teško da ne budu ogorčeni i besni kad su gledali šta se sve događa u njihovom okruženju. Zar nije isto i u naše vreme, posebno u velikim gradovima? Juvenal je realist i o onome što je kritikovao imao je neposredno iskustvo. Ako mu se oprosti izvesno preterivanje, svojstveno govornicima uostalom, njegovu iskrenost potvrđuje i njegov prikaz događanja u Rimu, toliko životan i pun karakterističnih podataka. Takođe, Juvenalov savremenik, pesnik Marcijal, opisuje iste stvari do najsitnijih detalja. Pa dok je prvi moralist, uvek u ulozi učitelja koji žestoko osuđuje poroke i gluposti oko sebe, potonji opisuje to isto bez i trunke zgražanja. Iako to radi iz potpuno drugog ugla, njegov Rim isti je kao i Rim Juvenala. Nema sumnje da je u Rimu bilo mnogo domova u kojima su živeli čestiti i moralni ljudi, koji i nisu učestvovali u opštoj korupciji tog doba. Juvenal je u osnovi moralist privatnog života, ali onog koji se sam gordio da bi bio izložen pogledu svih.

* Juvenal je bio „tvorac najoštrije rimske satire“ i „poslednji veliki rimski satiričar“. Kakav je bio njegov uticaj na kasniju evropsku književnost?

– U stvari, prvi pravi rimski satiričar Lucilije, koji je živeo i pisao tokom 2. v. pre Hr, bio je još žešći od Juvenala, ali društvena klima je bila takva da on nije morao da se plaši osvete onih koje je kritikovao. Horacije takođe piše o Luciliju kao neustrašivom kritičaru poroka svoga doba. Juvenal žali za tim vremenima kad je satiričar mogao slobodno da piše, jer u vremenu u kome on živi i samo pominjanje, bar ono javno, tih starih satiričara i te slobode, može da bude vrlo rizično. Juvenal – svestan velike opasnosti – i sam iskreno kaže na kraju prve satire: „Šta mi onda drugo preostaje nego da bezbedno napadam umrle čiji pepeo leži pored Flaminijskog i Latinskog puta?“ Da, kažu da je sa smrću Juvenala prestalo tzv. Srebrno doba rimske književnosti (koje je došlo posle tzv. Zlatnog doba, tj. posle smrti Avgustove), i da je cela klasična literatura s njim praktično doživela svoj kraj. Što se tiče evropskih književnih autora na koje je on imao uticaj pomenimo one poznatije: Klaudijana, Auzonija, Prudencija, Petrarku, Bokača, Šekspira, Svifta, Vordsvorta, Ringama, Boaloa, Dridena, Poupa, Bajrona, dr Džonsona…

* Juvenal je čuven po svojim sentencijama: „U zdravom telu zdrav duh“ („… i hrabro srce“), „Presveto veličanstvo novca“, „Hleba i igara“, „Ovo hoću, ovo naređujem, neka volja zameni razlog“, „Ko će čuvati same čuvare?“ Da li su i one doprinele da se i danas divi njegovom delu?

– Rimljani su bili praktičan svet i koncept „umetnost zbog umetnosti“ njima je bio nepoznat. Oni su pisali tekstove kako bi nekog nečemu naučili, a drugi su ih čitali da bi iz njih nešto saznali. Tako je i Juvenal svoje delo napisao da bi svojim voljenim sugrađanima ukazao na porok koga oni najčešće nisu ni bili svesni, te da bi se oni zatim zamislili, pokajali i promenili nabolje. Snaga njegovih pouka leži u istini, a ljudi su je tokom vekova prepoznavali i ona je nebrojeno puta prošla sito i rešeto moralnog čula u srcu mnogih generacija i ispolirala se u čuvene poslovice. Kad pomenuste izreku „U zdravom telu zdrav duh“, ona je rezultat olimpijskog duha modernog doba zasnovanog na prevari. U stvari, Juvenal pri kraju desete satire piše da čovek treba da prepusti Bogu da odredi šta je za njega najbolje i da se moli nebesima da mu podare zdrav duh u zdravom telu! Razlika je velika, jer u izvrnutom i banalnom, modernom obliku izreke ispada da ako čovek radi na tome da ima zdravo telo (obično se podrazumeva kroz sport, teretane i sl) to garantuje da će da ima i zdrav duh, dok u originalnom obliku i jedno i drugo nalazi se u rukama Boga, a čovekovo je da mu se iskreno moli da mu on to i podari!

* Juvenalova popularnost oživljava u vreme srednjeg veka, u kojem je važio za pesnika moralistu (poeta ethicus), pa i za zlatnog pesnika (poetae aurei), potom u vreme renesanse, i kasnije, sve do danas. U čemu je bezvremenost „Satira“?

– Zbog obnovljene popularnosti Juvenalovih satira nastajali su brojni rukopisi istih širom Carstva od oko 350-550. g. po Hr. Juvenal je bio veoma poštovan u hrišćanskom svetu tokom celog srednjeg veka, posebno od perioda Karla Velikog pa do 12. i 13. veka, kad je njegova slava među obrazovanim svetom bila na vrhuncu. Posle prvog štampanog izdanja satira, oko 1470. u Rimu, one su zatim prevedene na više jezika pre nego što su se polovinom 17. veka pojavile na engleskom i kasnije doživele veliku popularnost kod britanske publike i one širom Britanske imperije i sveta. Ja verujem da je njegova bezvremenost u tome što je sa neustrašivom svesnom ispravnošću razobličavao poroke kod ljudi, čija je bogomdana suština uvek ista i koji, kao večiti glumci, samo menjaju odeću u beskonačnoj farsi koja se zove život – istovremeno ih podsećajući da oni u srcu imaju i duhovne potrebe i stalnu čežnju za vrlinom!

* Jezik Juvenalov je i jezik metafora, hiperbola i groteske. Možda je to bio jedini način da čitaocu približi tadašnje poročno društvo u Rimskom carstvu?

– I danas, svako ko čita Juvenalove satire može da vidi, kao u nekakvoj čarobnoj kugli, pravo stanje stvari u Rimu njegovog doba i imućne savremenike ogrezle u dokolici, luksuzu i razvratu, koji nam pokazuju ljudsku prirodu koja se ispolji uvek kad ne postoji strah od Boga (tj, strah od činjenja nebogougodnih dela). Zato je pesnik morao da koristi ponavljanje, lascivne reči, peckav humor, grotesku i – pre svega – hiperbolu, kako bi ih razbudio jer mnogi nisu bili ni svesni da čine greh! Juvenal je satiričar i njegov zadatak je (bio i ostao) da svim sredstvima ukaže na ružnoću poroka.

* Koju biste „Satiru“ izdvojili, o kojoj ste najduže razmišljali? Koja vas je pak zadivila?

– Izdvojio bih dvanaestu satiru jer je to jedna ljupka poema sa stihovima od kojih neki sadrže jaku moralnu snagu, a drugi dirljive i srčane namere, a najviše sam razmišljao o šestoj satiri jer je ona skoro duplo duža od sledeće najduže satire. Zadivile su me deseta satira o ljudskim željama i četrnaesta o primerima jer su pune zdravog razuma i mudrosti koji, u ovom vremenu zla, mogu da zaštite pre svega mlade.

* Knjigu ste bogato opremili detaljnim komentarima i osvrtima na ondašnje, i na sadašnje vreme. Čemu nas antičko doba uči?

– Većina izdanja Juvenalovih satira u istoriji bila su namenjena nekakvoj društvenoj eliti. Moja knjiga je pisana neelitistički, za sve one koji vole da čitaju ali iz objektivnih razloga nemaju potrebnu količinu znanja iz istorije i dr. Drugim rečima, uglavnom sve ono što objašnjava svaku satiru nalazi se odmah ispod prevoda u dve vrsta fusnota – glavnim i sporednim. Sve to zajedno čini satire puno lakšim za čitanje i razumevanje. Ako bih, zbog nedostatka prostora, morao da izdvojim najvažniju pouku iz antike to je da najviše kule padaju sa najvećim treskom!