INTERVJU Nina Ognjanović, rediteljka filma „Ovuda će proći put“ : “Svako od nas ima poriv za nečim boljim izvan sredine koju poznaje”

U selo, osim autoputa, stiže i stranac. Meštani, puni nepoverenja i straha prema promeni koju put donosi, sumnjaju da i stranac ima neke veze sa tim i da skriva svoje prave namere.

Nekoliko nesporazuma i laži je dovoljno da netrpeljivost meštana prema strancu preraste u otvoreni sukob, a Jana, devojka iz sela koja se zaljubila u stranca, shvata da je ona jedina koja može da ga spasi od opasnosti koja se nad njim nadvila.

Svetsku premijeru film “Ovuda će proći put” je imao ovog januara na festivalu “Slamdance” u Sjedinjenim Američkim Državama gde je osvojio nagradu publike i specijalno priznanje žirija za najbolji igrani film.

Na 51. FEST-u je  predstavljen u Glavnom takmičarskom programu.

Uloge u filmu tumače: Jana Bjelica, Zlatan Vidović, Vladimir Maksimović, Ninoslav Ćulum, Svetozar Cvetković, Branislava Stefanović, Igor Filipović, Pavle Čemerikić, Marta Bogosavljević, Eva Ras i Demijan Kostić.

Jedna od glavnih stvari kojom se bavite u svom filmu je netrpeljivost ljudi prema strancu koji donosi promenu kada se pojavi u njihovoj izolovanoj sredini. Zašto vam je bilo važno da se bavite ovim pitanjem?

– Mislim da je ta tema malo veća, da nije samo primenljiva na neko izolovano mesto. Ja sam rođena i ceo život živim u Beogradu, koji u poređenju sa svetskim metropolama nije toliko veliki ali kod nas je najveći grad. Znam i da sam u nekom periodu odrastanja prošla neku verziju toga i zato mi je bilo interesantno da se bavim ovim pitanjem.

Na koji način ili iz kog ugla ste vi to iskusili?

– Postojala je priča u kojoj je trebalo da idem preko da studiram na jako dobrom fakultetu ali u poslednjem trenutku se to izjalovilo. Tad sam tek završila srednju školu, bila sam veoma mlada i to sam doživela kao kraj sveta. Godinama kasnije, kada je sve to prošlo poželela sam da se bavim tom temom osećajem zarobljenosti i strahom od promena. Uglavnom, te emocije su neizbežne bilo da ostanete ili odete. Sve je isprepletano jedno s drugim, praktično nerazdvojivo. Zato je takva i struktura filma.

Glavni i najupečatljiviji lik filma je Jana, mlada devojka koja sazreva kroz tu situaciju pojave nekog novog u učmaloj sredini i čitav niz događaja koji se oko toga plete. Niste joj dali baš mnogo teksta, ali se prilično natrčala u filmu što je dosta efektno. Zašto ste posegnuli za tim izrazom?

– Da, u toku tog jednog dana ona odraste, otvore joj se neke stvari koje joj postanu jasne i o kojima možda do tada nije ni razmišljala. Taj neko novi je kao neki katalizator za njenu promenu, a kako je cela struktura filma kružna, svidelo mi se kao ideja da to i vizuelno prikažem tako što se u nekim periodičnim trenucima dešava ista stvar. Ona samo trči na drugu stranu ali kuda god da trči, zapravo, nigde nije otišla. Stalno izađe na nekom mestu koje smo već videli samo s druge strane, tako da sam tom nekom simbolikom pokušala tu ideju da nadogradim.

Film je osvojio dve nagrade na američkom festivalu „Slamdance“ da li vas je to iznenadilo ili ste je očekivali?

– Svakako me je iznenadilo. To je bilo prvi put da publika pogleda film i čak iako je sa drugačijeg kontinenta ga je razumela i dobro odreagovala na njega. To što je publika mogla da shvati i da se poistoveti sa ovom pričom me je ohrabrilo. Kad su nas prozvali za nagradu, malo me je zbunilo…

Šta biste vi rekli koje su to univerzalne tačke koje povezuju publiku s vašim filmom?

– Svako od nas u kom god gradu zemlji kontinentu gde god da je odrastao i da živi, pogotovo kad se ima 17 , 18 godina, ima taj neki poriv za nečim daljim, za nečim boljim izvan te sredine koju poznaje, i ja zapravo nisam shvatila koliko je to univerzalno dok nisu ljudi s kojima smo razgovarali u okviru „Q & A“ Slamdance fesivala digli dva prsta i rekli: „da, j sam to“, ili „moj sin je to“, ili „baš me podseća na nešto što je proživela moja majka“, štagod … Svako je na neki način bio povezan sa tim. Ovaj film je počeo od nečeg ličnog ali se nadam da sam uspela da ga upakujem tako da može da se gleda nezavisno od toga da li me neko poznaje ili ne.

Kako biste ga preporučili?

– Mislim da je film drugačiji od nečega što smo navikli ovde i nadam se da će se publika odazvati na to, da će želeti da pogleda nešto što je izvan nekih konvencija koje imamo ovde… Filmovi ovde su linearniji ne samo u kontekstu dramaturške struktur. Ne želim, naravno, nikoga da uvredim, i ne mislim da je išta od toga nužno loše. Ali i to se menja kao u filmovima „Da li ste videli ovu ženu“, i „Usekovanje“ . Mislim da mi pokušavamo da napravimo neki novi izraz, ne da bismo nešto forsirali nego je to autentično.

Završili ste režiju u klasi Darka Bajića, za koga bi se moglo reći da je baš gurao svoje studente. Koliko vam to znači i šta je možda najvažnije što ste od njega naučili?

– On je bio i dalje je naš najveći navijač. Kad smo došli na treću godinu, realno, i dalje nismo imali pojma ali on nas je jako podržavao i bodrio pogotovo u trenucima kada su nam nedostajali motivacija ili vera u sebe. Pravili smo i projekcije naših ispitnih filmova, pa je on navijao da to bude u velikoj dvorani. Govorili smo mu „mi to profesore nećemo nikad napuniti“, „ma napunićete“, uzvraćao je . Uvek je zagovarao to da treba da se mašta i da se ide korak dalje i ako je neka ideja kukavički ostavljena na pola, on bi nas terao da idemo do kraja, a ne da idemo linijom manjeg otpora.

A kakav je vaš stav o filmu „Oluja“, mislite li da je u redu da ga gledaju deca u osnovnoj i srednjoj školi?

– Bili smo u Americi kad je bila premijera filma tako da ga nisam još videla i ne mogu da ga komentarišem Možda su deca u osnovnoj školi premlada ali za srednjoškolce je možda okej. To su neke stvari koje ne smemo da zaboravimo ali ne treba ni da živimo i dalje u njima. Desilo se, tako je, mi idemo dalje ali dobro je da se obrazujemo i da znamo šta se dešavalo našim mamama i tatama, našim babama i dedama.

 Starije je teže motivisati

Upitana kakva su njena zapažanja o odnosu ljudi prema promenama ovde i kroz vreme primećuje: – Mladi su otvoreniji čini mi se bar po ljudima iz mog okruženja. Što su stariji to im je udobnije u tom nečemu u čemu žive, kako god da su oni to napravili, bilo da su zadovoljni ili nezadovoljni, prosto, to se tako ustalilo i sve je teže i teže ih motivisati da naprave neki iskorak iz toga, čak i ako je pozitivan – konstatuje Nina Ognjanović