INTERVJU Petar Jelić, YU Grupa: Ne sećam se dobrih vremena za rokenrol

U filmu pratimo priču o karijeri benda i porodične manifakture porodice Jelić kroz svih 50 godina koliko bend postoji. Rešili smo da povodom premijere popričamo sa najmlađim članom ekipe, Petrom Jelićem. Malo o starim vremenima, a malo i o njegovoj selidbi u Švedsku, ali i kako je to biti najmlađi u bendu, iako je već 30 godina na mestu gitariste Yu Grupe.

Za početak, pozdrav i kako ste? Šta ima novo kod vas na početku ove 2023. godine?

Prvo želim da pozdravim i vas i vaše čitaoce a onda da zaključim da će ova godina, kao i predhodna biti po svemu sudeći posebna. Prošla po velikom koncertu YU Grupe sa prijateljima i kolegama iz cele bivše Jugoslavije koji se održao na Tašu 10. septembra. A ova po ostvarenju Darka Lungulova, to jest dokumentarnom filmu o YU Grupi.

Povod za razgovor je dokumentarac o YU Grupi, pa da li možete iz vaše vizure da nam ispričate nešto o filmu? Kako je to sve vama izgledalo, kao i saradnja sa rediteljem?

Saradnja sa Darkom Lungulovim je počela još 2015. godine. U tom trenutku ni Darko, ni ja, ni Dragi i Žika nismo mogli ni da pretpostavimo da će ceo proces trajati punih sedam i po godina. Ali odmotavanje životnih okolnosti jedne porodice, istorije jedne grupe, nastajanje i nestajanje jedne čitave zemlje ispostavilo se kao mnogo kompleksniji poduhvat od očekivanog. Zapravo, bilo je potrebno vreme da reditelj Darko Lungulov snimi veliki broj materijala i intervjua, pregleda ogroman broj lične i arhivske dokumentacije, kako porodice tako i grupe, da bi došao do trenutka kada je zapravo osetio kakav film želi da napravi. Za sav taj posao potrebno je imati velike živce i veliko stpljenje, da ne govorim o naporu vezanom za skladištenje snimljenog i arhivskog materijala, kao i pravilno sortiranje radi kasnije upotrebe. U jednom razgovoru sa njim shvatio sam da je ovaj posao za njega samog ispao mnogo komplikovaniji od snimanja ijednog do sada igranog filma i to iz logičnog razloga što ovde nemaš kontrolu nad materijalom koji pronalaziš i do koga dolaziš i svaki novi materijal otvara novu mogućnost i stvara nove ideje.

Da li je ostalo nešto u filmu što nije obrađeno, a vi mislite da je možda moglo da bude više potencirano?

Iskreno, mnogo je stvari koje nisu mogle da stanu u film. Film je forma od 2 sata i nemoguće je u taj format ukrojiti priču od 50 i više godina. Ali verujem da je moguće dotaći filozofiju glavnih junaka, kao i atmosferu cele porodice koja stoji iza svega. Ako mene pitaš, ima materijala za najmanje još jednu seriju.

Kad bi bili producent igranog filma o Yu Grupi, ali mora da se snima samo priča o jednoj fazi benda, ili jednoj situaciji, koja bi to bila? Koja je po vama najfilmičnija ili najuzbudljivija?

Teško je u moru događaja izvući čašu i reći to je to, to je najbitnije. Uvek je sve uzručno posledično. Ali period kada sam ja ušao u bend je bio zasigurno jedan od najizazovnijih. Zemlja je bila pod sankcijama, pred našim očima se odigravao slom svih vrednosti koje su činile okosnicu naših života i u tom trenutku mi odlučujemo da napravimo jako rizičan potez, odemo u Rim i tamo snimimo ploču. Pored svih problema sa vizama, izlascima i ulascima u zemlju, finansijama i ostalim poteškoćama tvrdoglavo ostajemo pri zamisli i uspevamo da iznesemo ceo projekat. Mislim da taj trenutak i društveno i sociološki oslikava najbolje poziciju umetnika na našim prostorima.

Za vreme postojanja benda, onoliko koliko vi znate, kad je bilo najteže vreme za rokenrol, a kada najbolje. I kada je bend najbolje zvučao po vama?

Po meni bend definitivno najbolje zvuči sada, i da nije tako odavno bih razmislio da li treba više i da se bavimo tim poslom. A ako me pitate za teška vremena, moram kratko da odgovorim da se ja dobrih vremena za rokenrol ne sećam. Ona su prošla tik pre nego što sam ja počeo da radim sa grupom.

Prema vama su se često odnosili kao prema “onom malom iz Yu grupe” i najmlađem, međutim vi imate već 30 godina iza sebe u bendu. Kako gledate na to vreme i odnos prema vama koji je publika izgradila?

Stajati pored giganata kao što su Dragi i Žika nije lako i tu često duvaju jaki vetrovi. Ali dobiti poverenje i preuzeti kompletne aranžmane i produkciju grupe, kao i kompletan video i online marketing koji je dosta promenio grupu i sagledavanje iste, nije mala stvar i na sve to što sam postigao sam jako ponosan. Sve ostalo dolazi sa vremenom, a kao što vidite YU Grupa tog vremena i te kako ima.

Imali ste solo izet u vidu jednog albuma, na kom ste probali i neke drugačije stvari i stilove. Kako gledate danas na album “Vidiš li ti što i ja”. Da li biste se ponovo otisnuli u nešto slično?

Imao sam zapravo dva solo izleta, jedan pod svojim imenom i jedan pod imenom benda Rakila. Oba su mi jako draga i naravno da će biti još projekata koji nisu vezani za YU Grupu. Zapravo upravo se jedan lagano krčka ali o tome uskoro i nekom drugom prilikom.

Koliko su vase kolege iz benda spremne da popuste pod novim tendecijama u rok muzici i koliko ih to uopšte zanima?

Jednostavno je, sve dobro što se desi u svetu muzike jednostavno upijaš i automatski usvajaš. Sve što ne valja o tome ni ne razmišljaš i automatski ga odbacuješ. Tako svako svesno živo biće zapravo radi i tu se ne razlikujemo. E sad, kojim filterima te promene sagledavaš i meriš, e u tome se razlikujemo i to nas čini manje ili više uspešnima.

Trenutno ste u Švedskoj. Kako vam je tamo? Čime se bavite kad niste gitarista benda? Koje impresije nosite iz svakodnevnog života, iliti što bi rekao onaj film jel zaista “hladno ali standard”?

Posle 12 godišnjeg iskustva držanja sopstvene muzičke škole „Kulturno sklonište“ u Novom Sadu bilo je logično da ostanem u sferi obrazovanja i sada radim u Engleskoj Internacionalnoj Školi kao učitelj muzike. Švedska je zemlja mirne energije među ljudima. Ali je takođe zemlja koja je primila veliki broj emigranata u zadnjih 30-40 godina. Radim sa ljudima iz celog sveta i sa učenicima iz celog sveta, dotle da više ni ne primećujem razliku u boji kože. I verujte mi sve što vidim su samo različiti karakteri ili porodična vaspitanja, sve ostalo je isto. Iste želje, isti strahovi, ista htenja i očekivanja. I različiti talenti, mnoštvo različitih talenata. I ako me pitate kako mi je, reći ću vam divno.

Kako održavate vezu sa bendom sad kad ste van zemlje?

Nekada je lako organizovati sve što bendu treba a nekada je teško, jer određen trenutak zahteva da smo zajedno. Ali na kraju krajeva sve je uvek pitanje volje i želje, ako toga ima sve ostalo može da se prevaziđe.

Za kraj, koliko vam je Yu Grupa dala, a koliko možda oduzela kao pojedincu i solo umetniku?

Uz YU Grupu sam imao priliku da rastem i sazrim i mnoge snove da ostvarim. Uz Yu Grupu sam sazrevao i muzički i ljudski i YU Grupa nikada nije imala problem sa mojim solo izletima tako nema oduzimanja među nama, samo davanja.