Izložba o kojoj se priča „Paradigma doma: Novo mesto pripadanja“ kanadsko srpske umetnice Vesne Perunović

Izložba se bavi univerzalnom, egzistencijalnom temom doma, a od posmatrača i njegovog iskustva zavisi kako će je  doživeti. U svakom slučaju, biće to, sve vreme, dok se krećete postavkom emocionalno intezivno putovanje. Od prvog rada ispred “Legata” u vidu konstrukcije kuće od lastiša koji vibrijaraju na vetru dopunjeni zvucima prirode, preko ostalih na sva tri nivoa izlagačkog prostora, do poslednjeg, možda najuznemirujućeg – sobe sa kolevkom iza koje je video s nuklearnom eksplozijom. Da li je ta kolevka, prvi dom, u kome se osećamo sigurno, početak života ili je za neku decu to kraj? O tome kao i o ličnom iskustvu odlaska iz zemlje, o čupanju iz korena, koje je uvek traumatično bilo da je uslovljeno prisilom ili izborom, razgovarali smo sa Vesnom Perunović neposredno pred njen odlazak iz Srbije u Kanadu. Telefonski…

Ne dešava se baš često da se toliko priča o nekoj izložbi kao o vašoj, da se o njoj   pohvalno izrazi i struka i obična publika. Šta mislite zašto su se ljudi tako lako povezali s radovima koje ste predstavili ? 

– Za moj rad je karakteristično da ljudi i koji nisu iz profesije, koji nemaju neke veze sa umetnošću da reaguju, a mislim da je to pre svega zato što je emotivan. Dotiče ljude jer je tema rada univerzalna, jedna od najoosnovnijih egzistencijalnih potreba, da se ima dom, da se ima sigurno mesto na kom smo zaštićeni, gde gradimo bliske odnose sa familijom . Izložba razmatra kontekst mog ličnog iskustva kako ja doživljavam dom i sa univerzalnog aspekta, pogotovao sada u trenutku masovnih  migracija, napuštanja doma zbog ratova, a sad smo bili svedoci i katastrofe u Siriji i Turskoj koja je raselilila milione ljudi. To su sve osnovne egzistencijalne teme, to je očigledno. Rad je vrlo direktan i uspostavlja ditrektan kontakt s publikom, Zato mislim da ljudi i reaguju na njega na taj način.

Koliko vam je važno što je izložba “Paradigma doma” postavljena u zdanju koje je bilo privatna kuća? 

– Kad smo Mića (Miroslav Karić, kustos izložbe prim. A.Ć.) i ja konciprali izložbu bila je još jedna opcija da se izložba održi u Salonu Muzeja savremene umetnosti, međutim baš zbog toga što ovo zdanje ima istoriju da je bilo privatna kuća, i da sad ima javnu funkciju je bilo zanimljivo za postavku da bude ovde predstavljena. Zbog koncepta, i teme koja se tiče doma i zato što se istorija ovog mesta reflektuje na ovu tematiku.

Na početku izložbe je konstrukcija kuće od lastiša koji vibriraju na vetru a čuju se   i zvuci prirode. Možete li nam nešto više reći o tom radu? 

– To je zanimljivo, taj rad je nastao 2002 godine  zove se “Kuća u egzilu” i  uvek je bio izložen u eneterijeru, u galerijama, a sada je po prvi put postavljen  u eksterijeru.  Kuća ima i video instalacije, koje sadrže zvučni elemenat međutim ovde je malo povećan   gabarit kuće.  Bilo je zanimljivo baš na vođenju studenata dizajna, koji su svi rođeni posle 2000. godine koji su odmah konstatovali da je vibriranje lastiša programirano sa zvukom, jer su to generacije koje su odrastale na savremenim tehnologijama, ali nije…  Vetar pokreće te strune, i to ih pokreće na veoma neobičan način tako da je ta kuća kao neki muzički instrument.  Što se tiče zvuka, reč je o zvucima prirode iz Kanade gde  živim već 35 godina, tako da je  sve  povezano, i to treperenje kuće i taj zvučni deo. Desila se lepa slučajnost iznošenjem te kućice u eksterijer, a uz to, mislim da ovaj rad reflektuje arhitekturu prostora, zdanja “Legata”…

Veoma je upečatljiva fotografija kojom se najavljuje izložba u kojoj ste vi vezani lastišem dok hodate linijom horizonta. Ova nestabilna pozicija, koja bi mogla da se tumači i kao moto izložbe odraz je emocionalnog stanja ni tamo, ni ovde, koje je, pretpostavljam, vama poznato?    

– To je fotografija iz video rada “No End in Sight” ili “Nema kraja na vidiku” . Svi ti radovi su bazirani na performansu na akciji  U tom  radu sam zavezana za lastiš koji se proteže preko horizonta u kome se dešava performans, a to je ispred ontarijskog jezera. To je skoro fizički opis osećanja da vas uvek vuku koreni, uvek ste vezani za mesto odakle ste otišli i to gde stremite da odete – to neko drugo mesto, ta neka druga tačka u budućnosti koja privlači kao želja koja vas vuče napred. Ali taj lastiš se zateže i to su ta osećanja između tamo i ovde, svugde i nigde što jeste neko moje bazično emocionalno stanje.  Jer se ja mnogo krećem i putujem između Kanade i Srbije ali isto tako idem na druga mesta. Dosta boravim u studijskim rezidencijama po nekoliko meseci i onda mi i ta mesta postaju dom na neki način. Ceo svet je moj dom, na svakom mestu gde se nalazim.

Koncept izložbe istražuje paradigmu doma kroz različite kontekste – migracije koje su pod prisilom ili su stvar izbora.  Kad ste vi otišli iz zemlje, šta je kod vas bilo u pitanju prisila, izbor ili kombinacija ta dva?

– Ja sam otišla 1988. godine pre rata devedesetih. Magistrirala sam slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti, imala sam dve samostalne izložbe i onda sam napustila zemlju i kod mene jeste bila kombinacija. Uvek sam imala tu želju da odem da živim negde drugde ali isto tako i politička situacija je bila napeta u periodu pre nego što sam napustila zemlju. U tom trenutku sam imala mladu porodicu,dete od šest godina, supruga i svi zajedno smo napustili zemlju, neposredno, pre nego što je naše dete trebalo da krene u školu. To znači da je to bila svesna odluka i potreba da se istraži neko novo mesto, da se stvori neki novi, sigurniji, bolji dom i život. To je uvek duboko ukorenjena ljudska potreba da je trava uvek zelenija negde drugde…

Šta vam je pružila ta promena?

– Iskustvo od 35 godina života u Kanadi mi je pružilo  razna dobra iskustva, pogotovo različitosti i tolerancije, društva koje prihvata migrante iz svih krajeva sveta i koje je vrlo empatično, koje ima saosećanje prema traumama koje ljudi prežive kada odu iz zemlje

 *Kako vidite politiku Srbije prema izbeglicama?

– Imala sam projekat u kome sam istraživala Balkansku rutu koja se desila 2016 godine I prilično sam o tome obaveštena. Znam da je Srbija u početku bila indiferentna ali da je kasnije nekako prihvatila ceo taj proces i pomogla migrantima u teškim  trenucima.  Mislim da im je otvorila vrata , u stvari Srbija je to učinila jedina jer sećam se da su u jednom trenutku Hrvatska i Mađarska počele da grade ograde i da je masa ljudi tako ostala  zarobljena u međuprostoru  iako su svi želeli da odu u Zapadnu Evropu.

*Da, s tim nažalost, da su se u međuvremenu pojavile ekstremističke grupe Narodne patrole koje su veoma asgresivne prema izbeglicama. Možete li tako nešto da zamislite u Kanadi, odnosno, odakle potiče odsustvo empatije prema migrantima  ovde kod nas? 

– Kada je sve to počelo Kanada se ponela fantastično, otvorila je svoja vrata, čak su se usvajale cele porodice migranata. Mi nemamo tako empatičan odnos kao Kanada zato što nemamo to iskustvo različitosti u toj meri u kojoj imaju Kanada ili Amerika. Tamo je bukvalno ceo svet. Kad smo mi polagali zakletvu, kad su nas primali, na toj ceremoniji  je bilo ljudi iz 35 zemalja. To je 35 različitih jezika, kultura, to je nešto sa čim zemlja mora da živi jedan određeni period da bi sazrela da bi imala taj odnos kao što mi, recimo i dalje nemamo dobar odnos prema Romima ili manjinama uopšte. To je nešto što iz detinjstva pamtim kao negativno iskustvo. Prosto smo zemlja koja nije dorasla tom zadatku koji je vrlo zahtevan. Prihvatanje ljudi je vrlo teško ako nemate to iskustvo da je različitost u stvari dobra, pozitivna i da možete jako puno da naučite iz toga, da imate benefit , ne samo vi, nego celo društvo.

Uvek je to trauma

To iskustvo čupanja iz korena, odlazak na drugo mesto može na različite načine da se doživi, vi o tome govorite, da to može biti i trauma i rast?

– To se videlo i kroz reakcije publike koja je bila veoma različita. Moglo se čuti: “Ovo sam ja”, “Ovo je moje iskustvo”, “Ja sebe vidim ovde”. Bilo da je odlazak preko okeana, bilo da je nasilan ili dobrovoljan odlazak iz neke male sredine, iz roditeljskog doma u novi grad gde ste našli posao ili ste otišli od roditelja zato što ste ušli u brak i krenuli u nov život sa novom porodicom, to je uvek trauma. Napuštanje nečega što vam je poznato, sigurno u nešto što je potpuno novo i čega se uvek plašimo. Nikad ne znamo šta nas čeka tamo sa te druge strane koji izazovi nas čekaju. To je univerzalno osećanje. Nekad je ta trauma ogromna i velika ako izgubite ljude i ako fizički izgubite dom kao što je to bio slučaj sa zemljama koje je pogodio zemljotres do nekog jednostanog napuštanja doma kada želite da napredujete, da vidite neki grad, hoćete da živite negde drugde.  Svejedno je to trauma, od mikrotrauma do tih nekih ogromnih mikrotrauma.

O autorki:

Vesna Perunović (1960) diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1987. godine. Od 1988. živi i radi u Torontu. Izlagala je na više stotina izložbi u Kanadi, Sjedinjenim Državama, Evropi, Aziji i Južnoj Americi. Nedavno je učestvovala na Bijenalu u Havani, Kuba (2019), u okviru izložbe Ad Infinitum kao i četvorogodišnjeg projekta Evropske unije Risk Change (2016–2020) koji se bavio fenomenom migracija. Učestvovala je u brojnim međunarodnim umetničkim rezidencijama širom sveta: ISCP u Njujorku, Red Gate u Pekingu, Glogauar u Berlinu, Risk Change na Malti, Galerija Miz Istanbul, Banff Residency u Alberti, Kanada. Njeni izložbeni projekti Emblems of Enigma (2007–2009) i Borderless (2009–2011) predstavljeni su u muzejima i galerijama u Kanadi i istočnoj Evropi. Vesna Perunović je dobitnica nagrade T.F.V.A. (2005) kao i brojnih grantova Umetničkog saveta Kanade, uključujući prestižni OAC Chalmers Fellowship Grant (2019) za projekat The Politics of Exile and Compassion.