Rade Šerbedžija povodom svog najdražeg praznika: „Radnička klasa ucijenjena je banalnom prijetnjom“

– Prvi maj, moj najdraži praznik, i odmah na drugom mestu 29. novembar. Ali nema veze sa politikom niti sa onim da je 1. maj praznik radnog naroda, revolucionara, radnika uglavnom, koji izlaze tog dana, obično proljetnog, jer je proljeće, i obično je lijepo i sunčano, na livadu zelenu, pa se nešta jede. Ovi bogatiji malo radnici zajedničkim snagama okrenu janjca na livadi. Prije je to radila ona srednja klasa, a radnici obično jedu grah iz kazana, i zapravo vlada jedno veselje. Proljeće je, svi su veseli i sve je nekako lijepo i ubavo. To je moje sjećanje na 1. maj. koji je moj najdraži praznik, a odmah iza toga je 29. novembar, potpuno suprotan. Nekada je tog datuma padao snijeg u Jugoslaviji, i obično su se pravili svinjokolji. Ja uvijek pamtim 29. novembar po snijegom pokrivenim koritima u kojima se šurila svinja zaklana i odmah su se pravile te kobasice i čuda. Ali 1. maj je nešto posebno. Prvi maj ima nešto od revolucije. Nažalost, svih ovih naših poslednjih godina on više nema taj prizvuk. Nažalost, kažem, jer nema revolucije ali nekako svi, ja vjerujem u našoj zemlji većina ljudi, doživljavaju taj praznik kao uspomenu na jedno vrijeme u kome smo bili sretni.

Upitan da li je možda prekovremeni plaćeni rad zamenio pobunu radnika Šerbedžija uzvraća: „Kako gde“ i dodaje:

– Radnička klasa je ucijenjena s jednom banalnom stvari a to je prijetnjom da može biti još mnogo, mnogo gore. Oni gledaju ovaj svijet u kome se dešavaju čudesa, pomalo ratovi, pomalo užasi, i bilo koji onaj tamo koji vodi državu i određuje pravila sa tom malom, sitnom, obećavajućom logikom, recimo da neće biti rata i da će biti te male povišice plata, potkupljuje tu svoju poziciju, a zapravo je to jedna velika prevara. Radnička klasa je nesvjesna i zapravo sama sebi kriva za položaj u svojim životima – zaključuje Rade Šerbedžija.