Zločin kod Savskog mosta ostavio brojna pitanja: Da li je tajanstvena Grkinja član strane tajne službe i jesu li hteli da je ubiju njeni saučesnici

Na saslušanjima, koja su u nekoliko navrata održana, Elizabeta Natas, tajanstvena žrtva krađe i pokušaja ubistva, rešila je da porekne dobar deo ranijih iskaza i da dostavi nove podatke.

Rekla je da u početku nije smela sve da kaže jer se plašila „nečega“.

„Ali i sada se Elizabeta nečega plaši i mnogo štošta prećutkuje, te još uvek tajanstvenost obavija njenu ličnost. Ali, na osnovnu tih raznih protivurečnosti i na osnovu poslednjeg saslušanja, daju se mnoge stvari naslutiti. Sve se više ocrtava jedna pretpostavka: Elizabeta je bila član jedne strane švercerske, a još možda pre špijunske družine. Sa izvesnim zadatkom ona je prešla na našu teritoriju, sa još nekim članovima te družine, koji su verovatno izvršioci zločina kod Savskog mosta, jer su oni i bili u mogućnosti da znaju da Elizabeta ima veću sumu novca kod sebe“, piše u listu „Vreme“ od pre sto godina.

To je pretpostavka koja se od poslednjeg saslušanja nametala, a koju je istraga morala da utvrdi.

Ipak, Elizabeta Katas, kako je rekla da joj je ime, iznela je neke zanimljive podatke na poslednjem saslušanju.

Imala je 27 godina i rodom je bila iz Zamošća u lublinskoj guberniji u Poljskoj.

Prvi muž joj se zvao Karol Šerafim, za kog je ranije tvrdila da se prezivao Malinkovski, ali i da je on kao vojnik u ruskoj vojsci poginuo na Karpatima u ratu sa Austrijom.

Kada su Nemci ušli u Poljsku, onda su mnoge porodice emigrirale ispred germanske najezde, te je i ona sa ocem i majkom preko Odese, Carigrada i Atine došla u Larisu gde su se i nastanili.

Rekla i da joj je otac ranije bio u Grčkoj i to baš u Larisi, kao mašinista i da je znao da govori grčki i turski jezik.

Sve navedene informacije, primetio je autor teksta, u suprotnosti su sa ranije izrečenim.

„Dok joj je ovde muž vojnik Karol koji gine u ratu, ranije je tvrdila da se zove Malinkovski, da je sa njime još 1913. godine emigrirala iz Poljske, jer su Rusi hteli da je prevedu u pravoslavlje i da joj je muž umro u Lerini. Te njene protivurečnosti daju potpuno zaključak da je ona lagala ne slučajno nego sa planom da bi potpuno zaturila trag policiji i omela je u traganju“, piše u tekstu.

Njen otac je umro u Larisi, a ona je ostala sa majkom. Više od godinu dana pre zločina kod Savskog mosta, udala se za grčkog vojnika Miltiadesa Katasa.

Muž joj je pušten iz vojske i šest meseci je bio u Larisi, a potom su ga opet uzeli u vojsku. Otišao je u Lerin, a ona je ostala u Larisi.

Kada je muž otišao u selo blizu Bitolja, na granici gde je pregledao pasoše putnicima, ona je otišla kod njega i provela u selu četiri meseca.

Potom Miltijades sa celom graničnom stražom ode na albansku granicu u selo Smerdef.

Elizabeta je, pak, rekla da nije htela da ide sa mužem, već su se posvađali i otišla je u Korču kod gospođe Marije, žene Františeka Vona, italijanskog konzula, koju je poznavala još iz mladosti.

U Korči je sedela sedam meseci i to sve kod italijanskog konzula, do aprila 1923. godine kada se spremila za put u Poljsku.

U Beču niti je bila, niti misli da ide, a prvi iskaz o putovanju u ovaj grad dala je izgleda samo da skrene policiju sa pravog puta.

Rekla je i da je u Beču bila u septembru godinu dana ranije, kada joj je majka tamo i umrla, a gde je provela 15 dana.

Kada je krenula iz Korče, kod sebe je imala 20 „napoleona“, odnosno francuskih franaka i 2.000 italijanskih lira dobila je od konzula Vona.

„Zašto ih je dobila i kakav je to poklon od 2.000 lira koji konzul pravi ženi koja bi mu mogla biti samo služavka, ne ume i neće da kaže“, piše „Vreme“.

Ona je rekla i da je imala pasoš iz Korče, te da je sa njim prešla granicu kod Ohridskog jezera.

„Ali kako tu nigde pasoš i nije upisan, jer je izgleda prešla granicu gde pošten i poslovan svet ne prelazi, a opet kako joj je sve bilo opljačkano, to je ovaj iskaz teško proveriti“, navodi se u tekstu.

Preko Skoplja i Niša išla je vozom za Beograd, a tu se i upoznala sa dvojicom Albanaca koji će, pored nje, kasnije postati glavni akteri drame kod Savskog mosta.

Sa njima je doputovala 16. aprila pre podne u Beograd, iako je ranije tvrdila da je sa tim mladićima doputovala iz Subotice. Ona je rekla i da su zajedno putovali iz Skoplja, ali da su se upoznali tek kod Vranja.

„Dalja priča je ista. Došli su u aščinicu ‘Braće Đorđević’ na velikim stepenicama, tu je jela burek, pozlilo joj je, sišli su niz stepenice i došli do mesta gde se prodaju pomorandže kod carinarnice na Savi. Tu je izgubila svest i dalje ne zna šta je bilo, kuda je odvedena, svučena i gde opljačkana, kako je prebačena preko Save i vezana bačena na prugu“, piše u tekstu.

Znala je samo da se osvestila u Zemunskoj bolnici.

„Ako ova dva Albanca doista postoje, svi su izgledi da su oni Elizabetini pratioci još od Korče, da su članovi iste družine, da su sa njom prešli zajedno istu granicu i da su hteli da je se otarase u Beogradu, pošto su je prethodno opljačkali“, zaključeno je u tekstu.

Interesantno je i da se Elizabeta na saslušanju potpisala prezimenom prvog muža iz Poljske – Liza Šerafim.

„Očekuje se da će dalja istraga izvući nove podatke od Elizabete i olakšati traganje, a možda i rasvetliti ovu neobičnu tajanstvenu istragu“, piše „Vreme“.

Elizabeta se do daljnjeg nalazila u tadašnjem zatvoru pod upravom Grada Beograda.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 100 godina, tačnije 1922. godine. Predmet analize je dnevni list Vreme, koji danas ne postoji. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u periodu između dva rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.