Prvi nespretni pokušaj puzanja, prvi osećaj čvrste hrane, čak i prvi zagrljaj u naručju vaše majke. Možda ih se ne sećamo, ali istraživanja na pacovima pokazuju da naš mozak i dalje čuva ova sećanja.
Nova studija otkrila je iznenađujuću ulogu koju imuni sistem majke igra u regulaciji pristupa sećanjima na najranije trenuke u životu, poznatim kao infantilna amnezija, piše Science Alert.
Osim što bi ova otkrića mogla pomoći razumevanju, ili čak pristupanju tim dragocenim trenucima, ona donekle objašnjavaju zašto neki ljudi s autizmom imaju neobičan talent za pamćenje događaja iz doba koje je većina nas odavno zaboravila.
“Infantilna amnezija je možda najrasprostranjeniji, ali nedovoljno cenjen oblik gubitka pamćenja kod ljudi i sisara”, kaže neuronaučnik Tomas Rajan sa Univerziteta Triniti u Dablinu, prenosi N1 Hrvatska.
“Uprkos njenoj velikoj važnosti, malo se zna o biološkim uslovima koji leže u osnovi ove amnezije i njenom uticaju na ćelije koje kodiraju svako sećanje. Kao društvo, pretpostavljamo da je zaboravljanje iz doba detinjstva neizbežna činjenica života, pa mu pridajemo malo pažnje”, dodao je.
Naša mentalna autobiografija obično počinje negde između druge i treće godine života, ali nije da naši mozgovi nisu sposobni da percipiraju svet pre tog uzrasta. Studije na pacovima takođe pokazuju da su naši mozgovi potpuno sposobni da formiraju sećanja, skladiđte ih u svojevrsnu neurološku biblioteku u obliku struktura nazvanih engrami.
Pretpostavljajući da jednostavno više nemamo ključeve za trezore u kojima su skladištena naša najranija iskustva, naučnicu su prisiljeni da razmatraju koji čine ta sećanja nedostupnim.
Infantilna amnezija kod pacova je sprečena primenom određenih lekova usmerenih na određene neurotransmitere, kao i upotrebom kortikosteroida.
Koristeći mlade i odrasle miševe naučene da se boje električnog udara, istraživači su upoređivali miševe koje su rodile majke koje su pokazale imuni odgovor tokom srednjeg perioda trudnoće.
Muški potomci tih majki nisu samo pokazali znakove deficita u društvenom ponašanju, slične onima kod osoba s poremećajem autističnog spektra, već su takođe pokazivali dokaze o pamćenju zastrašujućih događaja mnogo duže od svojih sestara i miševa iz kontrolne grupe.
Ključni deo procesa je mali proteinski imunološki faktor po imenu citokin IL-17a. Muški miševi rođeni od majki kod kojih je ovaj protein bio izostavljen još uvek su doživeli infantilnu amneziju kada su isti imunii odgovori bili podstaknuti tokom trudnoće.
Zašto su mozgovi sisara razvili “prekidač za zaborav” za njihove najranije trenutke nije jasno, iako su sada, s mehanizmima koji su jasni, naučnici korak bliže razumevanju zašto se sećanja zadržavaju u nekim umovima, dok u drugima nestaju.