Depresija i anksioznost: Psihoterapeut otkriva kako nastaju, koliko traju i kako pomoći sebi

U današnje vreme sve veći broj ljudi pati od anksioznog ili depresivnog poremećaja. U čemu je sličnost, a u čemu razlika otkriva poznati hrvatski psihoterapeut Laslo Pinter.Depresija i anksioznostDepresija i anksioznost su dva lica jednog poremećaja. Dok se nekada smatralo da je depresija stanje u kome gubimo interesovanje za stvari koje su nas nekada činile srećnim, a anksioznost nemogućnost da izdržimo projekciju budućih scenarija, danas se oba poremećaja sve češće javljaju kao stanja koja se smenjuju u fazama. Gotovo da nema osobe koja nije iskusila neki oblik anksioznosti ili depresije. Nakon pandemije, statistika pokazuje da je broj obolelih od ovih poremećaja porastao za 25 odsto.Za to postoji čitav niz razloga, a kako nastaju takva stanja, koliko dugo traju i kako sebi pomoći objašnjava za živim.jutarnji.hr Laslo Pinter, psihoterapeut i osnivač škole psihoterapije integrativne fizikalne terapije CIR ICBP.Koliko često ljudi dolaze kod vas sa ovim poteškoćama? Primećujete li u svom radu da se sve češće traži pomoć terapeuta?Kada bi ljudi zastali i saslušali, rekao bih da gotovo da nema osobe koja se povremeno ne oseća anksioznom, depresivnom, izgubljenom. Današnji način života u urbanim sredinama je veoma zahtevan, puni smo obaveza koje moramo da obavimo u različitim delovima grada, vožnja, rokovi, odgovornost, sve su to okidači koji nas mogu uvući u pomenuta stanja.U prošlosti su ovi poremećaji bili strogo podeljeni, ali danas sve više ljudi ima oba poremećaja, koje su razlike i sličnosti?Terapiji pristupam psihodinamski i uvek idemo u rano detinjstvo da vidimo šta su i kakvi obrasci su tada stvoreni. Dete u ranom uzrastu sigurno nije depresivno, vedro je, zainteresovano, a ako mu nešto ne odgovara dete će se buniti, plakati i čekati da roditelj zadovolji tu potrebu. Ako nema odgovora na dečju buku, ono će postati nervozno, možemo reći uznemireno, a u sledećoj fazi dete će pasti u očaj, dobiće poruku da za njega nema „utehe“ i na neki način će odustati i od plača i od protesta. Tu je već posejano seme za razvoj depresije u kasnijem životu. Odnos roditelja prema malom detetu je veoma važan, jer stvara sva naša kasnija uverenja i stanja.Buduća trudnica koja je nervozna, uplašena, pod stresom još u materici šalje signal detetu da su oboje na neki način ugroženi, taj osećaj je ključan za razvoj nervnog sistema nerođene bebe, a isto važi i nakon rođenja.Svaka era ima različite obrazovne metode. U naše vreme roditelji su često ostavljali decu u mračnoj sobi da sami zaspu i prestanu da plaču. Da li je to zapravo, sa svim saznanjima koja danas imamo, najbrži put za neke od savremenih poremećaja?To je veoma dobra osnova za napade panike, anksioznost, razne strahove i fobije, a ne obavezno depresiju. Malo dete u mračnoj sobi ima osećaj straha, napuštenosti, a kada mu se ne zadovolji potreba da se reguliše spolja, da bude u kontaktu sa majkom, neće moći da shvati zašto se to dešava i to će trajno uticati na njegov nervni sistem.Da se ​​zadržimo još malo na tom tipu vaspitanja. Znamo da je glavna mantra vaspitanja bila da se dete ne nosi previše u rukama, da se ne bi razmazilo. Šta ako postoji nedostatak fizičkog kontakta u tom najranijem dobu? Kako to utiče na razvoj deteta?Naravno, fizički kontakt je veoma važan, jer dete u ranom uzrastu nema kapacitet da se umiri. Prisustvo majke je važno, jer ona može postepeno smanjiti podizanje deteta i na zdrav način stvoriti osećaj sigurnosti za dete. Ta beba koja nema dovoljno fizičkog kontakta, kasnije će u životu dodir i bliskost doživljavati kao nepotrebne ili suvišne, a za tim zapravo žudi svaki čovek.Ljudsko telo različito manifestuje anksioznost i depresiju. Od anksioznosti, ruke nam se znoje, nemirni smo, vrti nam se u glavi, a kod depresije imamo sto kila na leđima, ne možemo da se krećemo i uglavnom želimo da budemo sami i u krevetu.Sa anksioznošću, ceo nervni sistem je u prestimulisanom stanju borbe ili bežanja. Mi, kao terapeuti, pre svega treba da smirimo to stanje, spustimo tenziju, osvestimo ljude da nisu sami, napušteni i da im ovde i sada ne preti nikakva opasnost. Frojd je blisko povezao autonomni nervni sistem sa našom podsvesti. To su oni postupci i osećanja koja ne uspevamo da svesno regulišemo. U fizikalnoj terapiji se staramo da osoba isprazni tenziju koja ga je preplavila. To radimo na različite načine tehnikama telesne terapije, od ritmičnog udaranja u fokuser ili prostirku, pravljenja glasa iz tela tim udarcem, ili samo udaranja rukama da opustimo napetost u ramenima, vratu i nadlakticama. Nakon što se telo tako opusti, prelazimo na smirivanje sistema, dijafragmalnim disanjem, udahnite 5 sekundi, izdahnite 7-8 sekundi i tako nekoliko puta. Tako regulišemo parasimpatikus, osoba je već opuštenija i uspostavljamo bezbedan kontakt sa klijentom i ulazimo u deljenje problema, poteškoća i pronalaženja daljih rešenja.Foto: Shutterstock/WPixzZa dobru terapiju, pre svega, neophodan je blizak, iskren i poverljiv odnos između terapeuta i klijenta? Osim toga, u kojoj meri smo uspeli da detabuiramo psihoterapiju? Čini mi se da ljudi ipak više vole da posegnu za tabletom nego da se na terapiji sretnu sa sobom.Terapija je oblik mentalne higijene kojoj ljudi danas sve više pribegavaju. Više nema stigme oko toga kao nekada. Kada se ova početna nelagodnost prevaziđe, kada ljudi vide da imaju koristi od toga, često to iskustvo prenose na svoje prijatelje i porodicu, tako da se krug ljudi koji odlučuju da idu na terapiju širi. Žao mi je što mi u obrazovnom sistemu ne učimo o tim određenim modelima ponašanja, o uzrocima i posledicama nekih poremećaja, o sistemu samoregulacije. Psihoterapija dolazi kao večernja škola za ljude koji žele da bolje razumeju sebe i svet oko sebe i da se lakše nose sa svim izazovima koji nas okružuju.Kako radite sa depresivnim ljudima? Onima koji su odustali, koji osećaju težinu sveta i života na svojim leđima.Objasnio sam korene depresije. To su sećanja u nama kada nismo dobijali podršku, kada nismo imali siguran kontakt i stvarali uverenje da nema izlaza iz situacije u kojoj se nalazimo. To je obrazac odustajanja od zadovoljenja sopstvenih potreba, iskustvo gde smo sve uradili, ali nam niko nije pomogao. Isto tako, izgleda da odrasla osoba odustaje od sebe. U terapiji sam smatrao da je najefikasnije da uspostavim odnos klijenta sa sopstvenim disanjem, da ga osvestim o sopstvenim grudima i da osvestim emocije u grudima i gornjem delu tela. Važno je ne mešati osećanja u srcu sa mislima, već da klijent zaista razume kako se oseća u svom srcu. Ovaj kontakt sa unutrašnjim emocijama smanjuje osećaj besmisla i depresije. Čim se povežemo sa emocijama, gubimo „naviku“ da ništa nema smisla. Za depresiju je tipično da je osoba odustala od srca, prva naznaka vraćanja osećanja u grudi i srce, poništava osećaj depresije.Koji su okidači za depresiju? Imate osobu koja je do juče bila funkcionalna, ima porodicu, karijeru, stabilan život, a sada više ne može da ustane iz kreveta i ništa nema smisla.Moje iskustvo kaže da su depresivni ljudi imali neke depresivne epizode ​​od puberteta kojih su svesni ili nisu. Kada uđemo dublje u priču, to postaje očigledno vrlo brzo. Depresija nikada ne dolazi preko noći. Često klijenti uzimaju i antidepresive, ali ja verujem da je bez psihoterapije mnogo teže rešiti problem depresije samim lekovima. Jednostavno moramo da rehabilitujemo to vreme u kojem je počelo samonapuštanje.Jedan od najgorih oblika poremećaja su napadi panike, koji se mogu desiti svakome u bilo kom trenutku. Ljudi koji to doživljavaju svedoče da je to veoma neprijatan psihički i fizički osećaj u kome čovek bukvalno misli da umire.Napadi panike su vrsta velikog iracionalnog straha koji nas potpuno obuzima. Racionalni deo mozga zna da ovaj unutrašnji strah nije rezultat neke stvarne pretnje, ali se telo i dalje ponaša kao da nas napada lav ili da nam preti smrću. Ljudi često odustaju od vožnje, na primer, jer se plaše da ako dožive napad panike, neće imati gde da stanu sa strane, ili u liftu, da neće moći da se sklone ako se lift pokvari. To su uvek strahovi od podsvesnih projekcija najgoreg što se može dogoditi.Napad panike zaživeo je i u ranom uzrastu, kada dete nije bilo pravilno regulisano, u fizičkom kontaktu sa majkom, korigovano kada je plakalo ili bilo nervozno. Koren svega je uvek u onom najranijem dobu kada je naš sistem ojačan da raste i „održi” emocije. Bebi je potrebna majka koja je prisutna i mirna, čak i kada je majka tu, ali je njen nervni sistem stimulisan, ne zna kako da smiri bebu, beba stiče uverenje da za nju nema smirenosti, ona to uvodi u svoj sistem kao iskustvo i kasnije svi problemi nastaju iz strahova, fobija, napada…Imate li utisak da su mentalni poremećaji u porastu ili samo o njima više pričamo?Dešavalo se i ranije, ali se manje pričalo i manje se tražila pomoć. Žene danas imaju dodatni izazov balansiranja karijere i majčinstva, gotovo niko se ne odlučuje samo za majčinstvo, a ovaj stalni pritisak sigurno nije dobar ni za majke, ni za očeve, ni za decu. Cela porodica je pod stresom i to se utiskuje u dečiju psihu, a kasnije do izražaja dolaze razni poremećaji. To je izazov ove civilizacije. Nereda je bilo i ranije, ali su često bili posledica nefunkcionalnih porodica. Danas urbani stres, o kome smo pričali, izlaže gotovo svaku porodicu nekoj psihičkoj disfunkcijama roditelja ili dece.Međutim, kao terapeut sam zadovoljan jer znam da se sva stanja o kojima smo pričali mogu ublažiti ili potpuno otkloniti uz pomoć terapije. Na taj način kvalitet života postaje mnogo bolji, a nestaje i onaj osećaj beznađa i besmisla koji je obuzeo današnjeg savremenog čoveka. Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.