INTERVJU Svetozar Cvetković: Želim da napravim film o Margiti Stefanović

Film „Ovuda će proći put“ je imao svetsku premijeru u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je na festivalu „Slamdance“ osvojio nagradu publike i specijalnu nagradu žirija za najbolji igrani film, a na 51. FEST-u premijerno je predstavljen u sklopu Glavnog takmičarskog programa.

Svetozar Cvetković u filmu ima malu i efektnu ulogu, i nije mu prvi put da na ovaj način podržava studente i mlade autore.

Svojevremeno je Goran Marković rekao da bi trebalo osnovati posebno priznanje na Akademiji za njegov doprinos studentskim filmovima.

– To je njegova ideja – kaže skromno kroz smeh.

Dodaje i da mu se dopao Topli Do, mesto na kome je sniman film, odlazak na Staru planinu i boravak u nekim potpuno divljim okolnostima u odnosu na one kada se snima „normalan“ film.

– Dakle, to je bio i autorski i studentski projekat. Ja sam jako mnogo filmova radio sa studentima tokom ovih 40 godina tako da je ovo samo nastavak tog sleda – kaže Svetozar Cvetković, koji je u odličnoj glumačkoj kondiciji između ostalog i zbog velikog broja filmskih i TV projekata, a pozorišne predstave se, kako je jednom izjavio, i ne broje…

Glavni motiv filma „Ovuda će proći put“ je netrpeljivost ljudi u jednoj izolovanoj sredini prema strancu koji donosi promenu. Koliko je to „specijalitet“ takvih malih mesta ili ovakva vrsta ksenofobije postoji i u velikim, gradskim centrima?

– To najviše zavisi od ljudi i mentaliteta, i nažalost, i od naroda. Teško da možemo da generalizujemo, da je jedan narod ovakav, a drugi onakav, ali mislim da jeste neka vrsta specijaliteta malih sredina u kojima se svi znaju, svi jedne druge poznaju. I onda se te sredine prenose i u ovim našim velikim sredinama u kojima mi ne poznajemo jedni druge kad se sretnemo na ulici a ipak postoji nešto što se zove „naše društvo“. To društvo može da broji sedam ili 77 ljudi, ali ono nije baš voljno da primi neke strance u tor. Tako da od našeg sela pa do engleskih klubova postoji jedna duga široka linija ali, kad malo bolje razmislim, ni u Londonu ne možete da uđete u neko mesto na kome piše „club“ ako niste član, ako niste platili dovoljno da biste tamo samo jeli, pili ili sedeli, ili gledali programe koji vam nisu dostupni svakodnevno. Onda tu nema mnogo velike razlike.

Jeste li se vi našli nekad u toj situaciji da ljudi imaju nekakav zazor u odnosu na vas?

– Jesam, i kao mlađi i kao mnogo mlađi sam se našao u toj situaciji da su ljudi jednostavno skeptični prema vama da vas prime, a nažalost, i živimo u takvim sredinama da često puta ono što se kaže: „odelo ne čini čoveka“ nije tačno jer izgleda da ga čini. Niste baš uvek spremni da primite u društvo nekoga ko nije odeven onako kako biste vi mislili da treba da bude odeven, dakle, zašto postoji dress code, zašto piše „samo svi u smokingu“? Evo, setio sam se nečeg što je davno bilo na premijeri Makavejevljevog filma „Montenegro“ u Kanu. Ja sam tamo otišao u nekom društvu u kome je bio moj tada najbolji prijatelj Zoran Cvijanović. Svi smo bili odeveni po nekom dres kodu, te 1981. godine, a Cvija je na nogama imao opanke i nisu ga pustili. Ne mislim na tradicionalne opanke nego na kožne cipele koje su se tada nosile a koje nisu bile adekvatne za ovu priliku prema oceni onih koji mu nisu dozvolili da uđe tako obuven. Imam i sliku gde mi svi ulazimo a on ostaje na vratima.

U fokusu filma „Ovuda će proći put“ je Jana koja se oseća zarobljenom i žudi da odatle pobegne, ali se istovremeno i plaši tog izazova. Kako vidite tu njenu, u emocionalnom smislu, kontradiktornu situaciju?

– U filmu je to osećanje nekoga ko je pre svega veoma mlad i ima godina koliko ima njen lik a, drugo, nalazi se u sredini koja ne pruža ništa osim čistog vazduha, a za nekoga ko ima toliko godina, za nekoga ko ima toliko energije jer, znate, moja profesorka je govorila: „gde nema riba i rak je riba“, i kad se pojavi neko ko pliva u nekoj drugoj vodi ili dolazi sa rancem u kojem postoji nešto što ne može da se kupi u tom Dolu, onda te taj miris odvuče i imaš želju da iskočiš iz te sredine u kojoj živiš. Na kraju krajeva, zašto ljudi odlaze ne samo iz naše, nego iz raznih drugih zemalja? Zato što osećaju da se na nekom drugom mestu drugačije diše. Ne mora da bude bolje, ali se drugačije diše i veruju da je to bolje. Zašto ljudi menjaju radna mesta, zašto glumci menjaju pozorišta u kojima igraju? Zato što ih nešto vuče ka novoj mogućnosti. Pogotovo kad imate dvadeset i nešto godina, onda ta mogućnost pruža mnogo. Slažem se, možemo da se pribojavamo izazova ali to opet zavisi od lične hrabrosti. U svom komadu „Šuma blista“ Milena Marković kaže – „Svuda je najbolje“.

Mislite, dakle, da se to menja s godinama. Kakvi ste vi u tom smislu, kakav je vaš odnos prema promenama i na koji način se menjao kroz vreme?

– Verovatno je da ima veze sa godinama. Ne dozvoljavaju svake godine u životu tu slobodu, da sad pravite promene i da menjate svoju budućnost kao da će ona trajati neograničeno. Ima ljudi koji su na to apsolutno spremni i koji menjaju svoje živote kada to možda nije najpreporučljivije i u skladu sa godinama u kojima su. Ne zbog godina, nego zbog toga što ljudski organizam ne može da izdrži to što bi izdržao kao kad je imao dvadeset i nešto godina. A ja, kad bi trebalo da sagledam to o čemu vi mene pitate, kako sam se odnosio prema tome i kako se danas odnosim prema tome, onda bih morao da stanem i da pogledam unazad. U mojoj prirodi je da ne budem baš previše zadovoljan, ako bih hteo da budem najiskreniji, koliko, šta, kada i na kom mestu. A onda, neko drugi dođe, ko je, ‘ajde da kažemo, stručno lice, pa mora da vas probudi u tome šta ste u životu do sada uradili i šta je to što ste ostavili. Ne za druge, nego za sebe i iza sebe. Ja mislim da čovek sve što radi, kako god da radi, ako hoće nešto da uradi za neku budućnost, on ipak to radi za sebe i u svoje ime. Koliko god govorio „iza mene će ostati to i to“. Ostaće, ali ne zavisi više to od mene šta sam ja na tom mestu i od tog mesta napravio, zavisi od onih drugih.

Najgrublji primer za to vam je Tito. Ja sam dete Jugoslavije, samoupravnog socijalizma i svega onoga što su nam u njegovoj senci ostavljali kao budućnost koja ostaje iza njegove ideje i želje. Ali ta ideja i ta želja je pukla za 10 godina, tako užasno i tako krvavo, tako da vi baš ne možete da stvorite pravu sliku je li to on nama ostavio. Pa, ne mislim da jeste. Njegova je želja bila drugačija, mislim, ako je do njega. Tako da kad ste predsednik države onda teško možete da izađete na kraj sa time da li nešto ostavljate samo u svoje ime ili nešto ostavljate i za budućnost. Moje osećanje je da trenutak u kome bilo ko od nas živi i radi zavisi upravo od njega, a budućnost zavisi od onih koji dolaze iza njega, a ne samo od onoga što su nam ostavili.

Imali ste privilegiju da sarađujete i družite se sa velikim imenima naše umetnosti i kulture. Između ostalih i sa Margitom Stefanović. Videli smo biopik o Tomi, možda biste vi mogli nešto slično da napravite. Da li ste o tome razmišljali?

– Od trenutka njene smrti je postojalo bar jedno četiri, pet mogućnosti i ideja o tome da se napravi tako nešto i sve te ideje su dolazile do mene, a verovatno ih je bilo trostruko više za koje nisam ni znao, ali bilo je pokušaja da se napravi jedan trag koji će ostati upravo u tom smislu i verujem da će se to desiti sa mnom ili bez mene ali bih voleo da budem uključen u to zato što osećam neki dug prema njoj, prema njenoj ličnosti, prema njenoj porodici, i, na kraju krajeva, prema tom vremenu i prema toj muzici. Uvek sam pretpostavljao da bi trebalo napraviti nešto što je upućeno baš jednoj osobi ali mislim da je to više pitanje scenarija, ko će to sad da sedne i da piše. U mom poslu sada, ja ne mogu da izdvojim vreme da bih se time bavio, s jedne strane, a treba mi i jako dobar dramaturg, koji bi to radio, da bismo to kako treba uobličili. Nas nekoliko smo već na putu da krenemo da u to ulazimo malo više i da napravimo predlog raznim produkcijama da se time bave. I, ako je do nekih želja, tačno ste me uboli. To jeste neka moja želja.

Velika je čast dobiti pohvale za svoju glumačku igru od kritičarke Njujork tajmsa, kakvim ste vi nedavno nagrađeni. Kakav je vaš odnos prema kritici i onda kada su negativne?

– Postoje neke tri faze u onome što sam radio i kako sam gledao na to šta drugi pišu, ne samo za stvari koje radim, za predstave ili filmove. Na samom početku, i u to doba, postojali su neki jako dobri kritičari, pre svega naši, koji su umeli svojim kritikama da kreiraju javnost koja odlazi u pozorište i gleda filmove i da kreiraju kritički odnos te javnosti svojim sugestivnim tekstovima i odnos prema delima koja su gledana. To su, zaista, bila velika imena ne samo kritike već i domaće dramaturgije, teatrologije. To su bili profesori univerziteta, to su bili i pisci, i stvarno je ta kritika u to vreme između osamdesetih i devedesetih nešto meni značila.

E, onda je došlo to užasno turbulentno vreme koje možemo nazvati raspadom zemlje i svega, kad se značaj umetničkih dela sveo na nešto što bi mogla da bude propaganda i, u sklopu nje, i kritika je postala, kao i naš posao, prilično efemerna. I ti ljudi su ili otišli iz života, ili otišli iz tog posla. Pojavili su se neki drugi ljudi koji su na par redaka mogli ili da vas dovedu do sjaja nebesa ili da vas bace u septičku jamu, i njihova reč je u par rečenica mogla da izmeni vaš odnos prema poslu koji radite, pogotovo ako ste u godinama koje vam daju mogućnost da napravite nešto u samom startu. E, u tom trenutku je, u vremenu koje sledi, kritika postala nešto sa čime se treba boriti a ne nešto što treba apriori prihvatiti.

I, u to vreme sam negde i ja postao direktor pozorišta, pa sam morao da se bavim kritikom. Morao sam to da čitam po nečemu što se zove službena dužnost i onda sam pokušavao da uspostavim odnos sa kritikom i sa kritičarima koji je, s jedne strane, profesionalan, a koji je, s druge strane, morao da bude trpeljiv, pogotovo ako su kritike negativne. Ukoliko su bile pozitivne, nisam se ja baš grlio sa kritičarima ali mi je imponovalo da neko kaže da u tome što je moj rad ne samo na sceni kao glumca, već kao nekoga ko vodi tako značajnu instituciju, koja je jedno totemsko ime kulture ovog grada i mnogo širih prostora, ima nečeg dobrog.

Kad sam završio svoj mandat kao direktor, prestao sam da čitam, da gledam… I sada, hteli mi to ili ne, ali u ovom dobu u kome živimo, ja nemam nikakav odnos prema tome. Odnosno, imam odnos nekog poštovanja za svačiji posao. Ukoliko se neko bavi tim poslom, ja ga poštujem, može da piše šta god hoće, ali to na mene više ne deluje.

Podsetili ste na vaš mandat u Ateljeu, pa me zanima kako ste doživeli način na koji je Ivan Medenica otišao sa čela BITEF-a?

– Način je on izabrao. To je i sam rekao, napisao. Znate, ako bih ja sad to reflektovao na vreme u kom sam ja radio i u kom su postojala moja tri mandata od četiri godine, ne mogu da kažem da nisu postojali ljudi koji su mi govorili: „Ma daj, ostani na tom mestu i sve će biti u redu“. Ima toliko ljudi koji su to tako radili, da su ostajali duže od onoga što je, uslovno rečeno, propisano. Ali ja sam, kao i sve institucije, dobio pismo od gradonačelnika da njihov rukovodeći kadar ne bi trebalo i ne sme da ima više od dva mandata. Istog časa sam napisao pismo gradonačelniku i rekao mu da meni ističe treći mandat i da se povlačim sa mesta direktora Ateljea…

Dakle, to je bilo nešto što je bilo i po „pravilu“ koje je on doneo. To je bilo nešto defakto. Onog časa kad mi je istekao mandat i kad sam imao to tako napisano, ja sam rekao: „Okej, ja odlazim bez obzira na to koliko me neko iz ansambla ili van ansambla ili neko iz stručne javnosti ostavljao na tom mestu“. Ja sam mislio da će to isuviše da označi moj život, kao što je označilo život Mire Trailović ili Jovana Ćirilova, ne želeći da se upoređujem sa njima. To je njima označilo život jer su oni to bili, a ovo je jedan deo mog života koji je trajao dosta dugo, 12 godina, e u tom smislu ja mislim da se tu objektivno podigla prevelika prašina i mislim da je iz toga moglo da se izađe na mnogo elegantniji način i sa jedne i sa druge strane.

Ivan je u svom domenu verovatno najveći poznavalac teatra, najzad i profesor je na FDU. Uspeo je u svojih šest godina rada kao umetnički direktor da kreira i održi nivo festivala uz sve kontroverze koje jedan nekada avangardni festival u današnjem vremenu može da donese. Nije jedini od svih tzv „rukovodećih“ ljudi u kulturi ovoga grada bez „produžetka“ mandata ostaje na svom mestu. Nije to specijalitet ovoga trenutka, već generalno. Po reakciji – malo je reći da mu se to nije dopalo. Jedno zvanično „Hvala“ bi bilo lekovito. Ivan nije postavljen „politički“ i nije tako ni otišao. Kako god – Tu je!

I na kraju, šta mislite o preporuci Zavoda za kulturni razvitak da deca u osnovnoj i srednjoj školi treba da gledaju film „Oluja“?

– Nisam gledao „Oluju“ da bih mogao da vam odgovorim da li je nešto dobro za decu ili nije ali sam protiv toga da se bilo šta organizovano gleda. Recimo, meni je već sumnjivo kada vode decu da organizovano gledaju pozorište, pošto sam to puno puta doživeo na sceni, da me gađaju aviončićima ili pričaju. Mislim da to deca ne rade kada idu u pozorište izvan školske obaveze. Ako nešto dete voli da gleda, ako neki roditelj hoće da mu nešto dete gleda, neka ga vodi. Ja nemam ništa protiv ali organizovano gledanje bilo čega, i najboljeg, ja sam protiv toga.